Svečanost u Nacionalnom muzeju književnosti povodom 80 godina Gabrijele Adamešteanu
Corina Sabău, 14.05.2022, 18:30
Gabrijela Adamešteanu, vrsna prozaistkinja koja se od samih svojih početaka proslavila u rumunskoj književnosti navršila je 80 godina. Svečanost u čast spisateljice obeležena je u Nacionalnom muzeju književnosti. Gabriela Adamešteanu je jedan od najpoznatijih i nagrađivanih pisaca i novinara u Rumuniji. Proslavila se romanom Izgubljeno jutro (1984), koji je doživeo sedam izdanja na rumunskom jeziku, nagrađena je nagradom Saveza rumunskih pisaca, prevedena je na mnoge jezike dok je rediteljka Katalina Buzojanu scenski postavila ovaj roman u nezaboravnoj predstavi u pozorištu Bulandra u Bukureštu (1986). Najnoviji roman Gabrijele Adameštanu, Fontana di Trevi“ (2018, izdavačka kuća Polirom) zaključuje trilogiju započetu 1979. knjigom Jednaki svakodnevni put, nastavljenu kratkom prozom Pokloni sebi odmor (1979) i knjigom Leto-proleće (1989), romanom Susret (2003) i knjigom publicistike Romantične godine (memoari, 2014). Izdavačka kuća Polirom posvetila joj je specijalnu ediciju. Gabriela Adamesteanu je četrnaest godina (1991-2005) bila glavni i odgovorni urednik političkog i društvenog nedeljnika 22“ koji je uređivala Grupa za socijalni dijalog sa dodatkom Bucharest Cultural“, koji je ona pokrenula, a kojim je koordinirala do 2013.
Karmen Mušat, književna kritičarka i univerzitetska profesorka, glavna urednica časopisa Kulturna opservatorija, govorila je na događaju koji je organizovao Nacionalni muzej rumunske književnosti o novinarskoj delatnosti Gabrijele Adamešteanu.
Gabrijela Adameštanu je jedna od ličnosti koja je dala ton nezavisnoj štampi nakon 1989. Svojim radom u Revista 22 i GDS-Grupi za socijalni dijalog, Gabriela Adamešteanu je pokazala da se može raditi i stvarati autentično novinarstvo, koje ne skriva ozbiljne društvene probleme pod tepih, nego ih stavlja na sto i traži raspravu na ove teme. Po mom mišljenju, ova pozicija novinarke Gabrijele Adamešteanu mi se čini suštinskom za njenu prozu, jer ne vidim raskid između novinarke Gabrijele Adamešteanu i prozaistkinje Gabrijele Adamešteanu. Naprotiv, mislim da je u pitanju kontinuitet i sigurna sam da je proza Gabrijele Adamešteanu morala da dobije na kvalitetu zahvaljujući njenoj novinarskoj delatnosti, kao što je Gabrijelino novinarstvo bilo prožeto profilom proznog pisca.
Ova izuzetna radoznalost prema onome šta znači društvena dimenzija, svakodnevni život, ljudska sudbina u suočavanju sa istorijom, vremenom, politikom i društvom, teme proze Gabrijele Adamešteanu, bilo da se radi o kratkoj prozi ili romanu, takođe jesu teme novinarstva kojim se bavila. I mislim da se ovaj susret između novinarstva i proze najbolje vidi u Romantičnim godinama, knjizi koja, pored autobiografske građe, crpi svoju srž i iz delatnosti urednika časopisa, i čoveka zainteresovanog za probleme grada. Istovremeno, to je knjiga u kojoj nalazimo sve što označava narativnu strukturu specifičnu za prozu, sve što označava očigledne narativne postupke i tehnike u prozi Gabrijele Adamešteanu.
Gabrijela Adamešteanu govorila je o kontekstu u kom je preuzela rukovodstvo časopisa 22.
Časopis je imao tu početnu formulu u velikoj meri zahvaljujući Stelianu Tanaseu, istoričaru i piscu, prvom predsedniku Grupe za socijalni dijalog (GDS), osnivaču i glavnom uredniku časopisa 22. Ja sam verovala u kontinuitet, ali naravno, samostalna politička linija, program evrointegracija i proatlantska orijentacija postoje od početka u časopisu 22 od kada su ih Ministarstvo spoljnih poslova i rukovodstvo zemlje zanemarili. Tog leta 1991. časopis je imao loš period, tiraž je bio veliki, a prodaja mala, tako da je GDS odlučio da organizuje konkurs za projekte. Na konkurs se prijavila Alina Mudžiu Pipidi (novinarka i aktivista Civilog društva) koja je planirala drugačiju formulu časopisa, različitu od one koju je stvorio Stelian Tanase. Onda sam razmišljala i podnela zahtev, predala sam projekat, i vrlo skoro su mi javili da sam postala glavni urednik. Kada sam preuzela rukovodstvo časopisa bio je septembar 1991.
Na događaju u organizaciji MNLR, Karmen Mušat je ispričala kako je osamdesetih godina otkrila književnost Gabrijele Adamešteanu.
Gabrijelu Adameštenu kao pisca otkrila sam 80-ih, tih strašnih 80-ih, kada sam kao student sa divljenjem slušala šaputanja o dve knjige. Bile su to: Najomiljeniji među zemljanima Marina Prede i Izgubljeno jutro Gabrijele Adamešteanu. To su bile godine kada su knjige bile švercerska roba, ako niste imali vezu u knjižari, bilo je teško doći do ovih knjiga, redovi u knjižarama su bili veliki, a prodavačice su koristile priliku da bi te knjige prodavale u paketu sa propagandnom literaturom. O Izgubljenom jutru govorilo se u različitim slojevima društva. Govorilo se na fakultetu, u književnim krugovima, ali čak i u salonima lepote. Svi su govorili o knjigama Gabrijele Adamešteanu. Govorilo se o autentičnosti ove knjige, o tome da knjiga uključuje istorijske vijuge i sve ono što se u tim trenucima dešava sa ljudima. Za prozajistkinju Gabrijelu Adamešteanu vrlo je važno da razume kako velika istorija utiče na male istorije, na sudbine običnih ljudi, ličnosti, koje postaju žrtve istorije, a da društveni status ne čini pod obaveznim razliku.
Gabrijela Adamešteanu je bila potpredsednik (2000-2004) zatim predsednik (2004-2006) Rumunskog PEN centra, član Žirija za Nagradu Latinske unije (2007-2010) i počasni predsednik žirija prve rumunske Nagrade Gouncourt (2012). Nosilac je Ordena Viteza umetnosti i književnosti (2013). Orden joj je dodelilo Ministarstvo kulture Francuske. Njene knjige su redovno izdavane, prevođena je na 16 jezika, objavljena u uglednim izdavačkim kućama, a dela joj je rumunska i strana književna kritika izuzetno dobro primila.
