Nacionalni pozorišni festival 2017 – ,,pozorište menja svet’’

Dvadeset i sedmi Nacionalni pozorišni festival održan je od 20 do 30 oktobra, pod geslom ,,pozorište menja svet’’. Tema je pokrenula pravu rasparavu u kojoj su učestvovali glumci učesnici na festivalu. O predstavama koje su odigrane tokom festivala i o uticaju pozorišta na svet da se menja razgovaraćemo sa Mihajem Manucijem i Radu Afrimom, reditelji koji su imali najviše predstava na ovogodišnjem festivalu .

Luana Pleşea, 11.11.2017, 13:20

Pozorišni reditelj, pisac, direktor Nacionalnog pozorišta u Kluž Napoki, Mihaj Manjuciu je bio prisutan na festivalu i kao reditelj, i kao pisac, i kao direktor. Tokom festivala Manjuciu je predstavio publici svoju najnoviju zbirku proznih tekstova i jednu zbirku pesama, a pozorište na čijem se čelu nalazi učestvovalo je na festivalu sa dva komada u postavci dvojice mladih reditelja: ,,Proces’’ po delu Franca Kafke, režija Mihaela Panaite i ,,Playlist’’, komad koji je postavio Tudor Lukanu. Štaviše, Mihaj Manjuciu je reditelj koji je imao najviše predstava koje su selektovane za ovogodišnji festival: dve predstave koje su postavljene u Bukureštu: ,,Dnevnik Robinsona Krusoa’’, delo Đelua Nauma, u pozorištu Odeon i ,,Zima’’ Džona Fosa u pozorištu Nottara, jedan komad koji je postavljen u Pozorištu ,,Kraljica Marija’’ u Oradi, ,,Kafana Pirandello’’ i najnoviji komad ,,Rambuku’’, Džona Fosa koji je postavio u Nacionalnom pozorištu u Temišvaru. To su predstave koje prikazuju rediteljevo interesovanje prema onome što se dešava s druge strane svakodnevne stvarnosti. Mihaj Manjuciu: ,,Džon Fos me privlači upravo zbog toga što mi pruža mogućnost da prodirem u paralelne svetove, kako volim ja da kažem, da pogledam svet kroz ogledalo kroz koje dopirem, u jednom momentu, i stižem s druge strane ogledala. Ne praktikujem realno pozorište. Po mom mišljenju ne postoji realizam, ali ja akcentujem ovaj realizam koji ne postoji. Mislim da je reč o meditaciji, način razmišljanja, i kao što rekoh način prodiranja u paralelni svet i prevazilaženja sa druge strane ogledala i novim okom, na ovaj način, ćeš videti stvarnost. Po mom mišljenju to čini pozorište i zbog toga je značajno za ljude’’.

Što se gesla ,,pozorište menja svet’’ tiče, Mihaj Manjuciu voli da kaže da pozorište daje energiju ljudima: ,,Pozorište mi daje energiju, volju za životom. Znači, mene menja, u smislu da me trgne iz eventualne depresije, to je egzorcistički, katartski čin. I ako moje predstave imaju ovaj efekat nad publikom, kao što imaju na mene, to jest egzorcistički, katarski, energetski, onda je veoma dobro, uveren sam. Uvek sam rekao da je dobra ona predstava sa koje izađeš pun energije. Znači predstava ti daje energiju i tada možeš reči da je to bila dobra predstava.

Ovogodišnji selektor, Marina Konstantinesku je selektovala i tri predstave koje je postavio reditelj Radu Afrim. Predstava ,, Retro ptica se udara o zgradu i pada na vruć asfalt’’, koja je postavljena u Nacionalnom pozorištu Trgu Mureš — Kompanija ,,Tompa Mikloš’’, govori o Rumuniji ’70-tih godina, o rediteljevom detinjstvu, koji je ujedno i autor teksta. Druga predstava, „Jovova mesara“ Fausta Paravidina, postavljena u Narodnom pozorištu ,,Vasile Alecsandri’’ u Iašiju, govori o ljubavi, religiji, kapitalizmu, a predstava „Ako mislimo na glas“ Adnana Lugonija, produkcija Narodnog pozorišta „Marin Sorescu“ iz Krajove govori o dramama savremenog čoveka.

Pitali smo Radua Afrima da li po njegovom mišljenju ove predstave mogu bar malo da promene svet: ,,Svet iz sale, delimično, da. Predstava ,,Retro ptica…’’ nije imala kao glavni cilj da promeni svet. To je nostalgična predstava, o našem detinjstvu, svet u kome smo se formirali. Predstava iz Krajove da, mogla bi da osvesti neke gledaoce. ,,Ako mislimo na glas’’… Radi se o problemima sa kojima se suočavaju pripadnici manjina raznih društvenih kategorijama. Posvetio sam se malo marginalizovanim osobama, vratio sam se starim osobama, osobama koje društvo manje prihvata. Nadam se da će sala saosećati sa njima. To je moj program koji sledim kada je reč o osvešćivanju publike. Ja toliko mogu da uradim. Predstava ,,Jovova mesara’’ više je fokusirana na porodicu. U njoj se govori o bankama…Ali se ne zna. Svaka predstava može sadržati nešto što će osvestiti gledaoca. Ove tri predstave govore o nekim problemima, menjaju nešto u ljudima. Pristalica sam teorije da pozorište menja svet!’’

Radu Afrim nije bio samo reditelj koji je gostovao ove godine na Nacionalnom pozorišnom festivalu 2017. Bio je i savesni gledalac predstava koje su ove godine odigrane tokom festivala. Tako da ćemo današnji dijalog završiti mičljenima o pozorištu, promeni sveta, slikom o pozorištu u Rumuniji koje je viđeno okom reditelja koji je promenio rumunsko pozorište: ,,Polovina je i dalje tradicionalizam. Kad su predstave dobro postavljene nije loše. Ali mene ne izazivaju previše. Postoji i tendencija nezavisnih, nešto više, politika, socijala… Raduje me što postoji, i pored toga što ne volim sve predstave. To je neophodno. I to je promena. Postoji škola mladih, na neki način bukureštanska režija, koja me ne šokira previše i ne izaziva me previše da gledam njihove predstave. Dovoljno mi je da gledam neke fotografije i da shvatim da se ne radi o pozorišnoj revoluciji. Dakle, ono što nije eksperiment i revolucija i ne vodi pozorište nekoliko koraka napred mene nije nikad interesovalo’’.