Klub kulture: Dvadeset i peti nacionalni pozorišni festival (07.11.2015)

Nacionalni pozorišni festival, koji od samog početka organizuje Unija pozorišta u Rumuniji, stigao je do dvadeset i petog izdanja. To je proizišlo iz programa koji je za ovu godinu predložila Marina Konstantinesku, umetnički direktor. Tokom deset dana 41 reprezentativnih predstava, tri gostujućih predstava iz inostranstva i preko 50 pratećih manifestacija, privuklo je u pozorišnim dvoranama veliki broj ljubitelja pozorišta. Jedna od gostujućih predstava bila je predstava koja je koprodukcija više svešdskih pozorišnih kompanija, a postavljena je po jednom rumunskom tekstu. Premijera predstave ,,Tigar, po komadu Đanine Karbunariu, ,,Sibijski tigar odigrana je septembra meseca u Kraljesvkom dramskom pozorištu u Stokolmu. O izboru teksta govoriće nam u nastavku Ulrika Josephsson, producent predstave: ,, Za nas u Švedskoj to je različit tekst. Radi se o načinu na koji je kazivan. Nije kao tada kada interpretiraš jednog lika. Glumci kazivaju priču dirketno, koristeći životinje da bi govorili o tome što se dešava u današnjem društvu. Istovremeno to je tema priče, koja, po našem mišljenju, povezuje sve nas. Kad smo imali prvo čitanje u Švedskoj u gradu Orebro, glumci koji su čitali tekst mislili su da sam menjala tekst da bi bio o Orebru. Rekla sam im da nisam ništa promenila, da je to original. Znači sa ove tačke je univerzalan. Zbog toga način na koji mi ljudi gledamo nekog stranca, koji u ovom komadu je tigar, ,način na koji reagujemo…Ono što mi se sviđa kod Đanine je ljudska perspektiva iz koje gleda na ovu situaciju. Ima veoma mnogo saosećanja prema ovim ljudima, čak i kada se ponašaju grozno. Tako bi trebalo da gledamo i mi, tako bi trebalo da reagujemo kada se tigar odjednom pojavljuje u našoj sredini. Znači to je politički komad, ali je napisan na direktan način, sa velikim saosećanjem i sa puno humora.

Luana Pleşea, 07.11.2015, 20:37

Nacionalni pozorišni festival, koji od samog početka organizuje Unija pozorišta u Rumuniji, stigao je do dvadeset i petog izdanja. To je proizišlo iz programa koji je za ovu godinu predložila Marina Konstantinesku, umetnički direktor. Tokom deset dana 41 reprezentativnih predstava, tri gostujućih predstava iz inostranstva i preko 50 pratećih manifestacija, privuklo je u pozorišnim dvoranama veliki broj ljubitelja pozorišta. Jedna od gostujućih predstava bila je predstava koja je koprodukcija više svešdskih pozorišnih kompanija, a postavljena je po jednom rumunskom tekstu. Premijera predstave ,,Tigar, po komadu Đanine Karbunariu, ,,Sibijski tigar odigrana je septembra meseca u Kraljesvkom dramskom pozorištu u Stokolmu. O izboru teksta govoriće nam u nastavku Ulrika Josephsson, producent predstave: ,, Za nas u Švedskoj to je različit tekst. Radi se o načinu na koji je kazivan. Nije kao tada kada interpretiraš jednog lika. Glumci kazivaju priču dirketno, koristeći životinje da bi govorili o tome što se dešava u današnjem društvu. Istovremeno to je tema priče, koja, po našem mišljenju, povezuje sve nas. Kad smo imali prvo čitanje u Švedskoj u gradu Orebro, glumci koji su čitali tekst mislili su da sam menjala tekst da bi bio o Orebru. Rekla sam im da nisam ništa promenila, da je to original. Znači sa ove tačke je univerzalan. Zbog toga način na koji mi ljudi gledamo nekog stranca, koji u ovom komadu je tigar, ,način na koji reagujemo…Ono što mi se sviđa kod Đanine je ljudska perspektiva iz koje gleda na ovu situaciju. Ima veoma mnogo saosećanja prema ovim ljudima, čak i kada se ponašaju grozno. Tako bi trebalo da gledamo i mi, tako bi trebalo da reagujemo kada se tigar odjednom pojavljuje u našoj sredini. Znači to je politički komad, ali je napisan na direktan način, sa velikim saosećanjem i sa puno humora.

Ako je prošle godine Nacionalni pozorišni festival pripremio mjuzikl ,,West Side Story, ove godine je u partnertsvu sa Međunarodnim festivalom iz Sibiua organizovao platformu ,,Manifest za dijalog polazeći od predstave čija je premijera odigrana juna meseca na Međunarodnom pozorišnom festival u Sibiu. Reditelj Bogdan Đorđesku o radu sa svojim saradnicima na pomenutom projektu: ,,Počeli smo prošle godine novembra meseca sa jednom radionicom. Ja sam bio zainteresovan za ljudsku saradnju u kontekstu fenomena social medija koji nas stalno ,,bombarduje. Dve nedelje pre nego što smo počeli sa probama za predstavu, desila se priča u Klužu, skandal u jednoj prestižnoj gimnaziji u Klužu, gde su se učenici podsmevali njihovim profesorima na FB. Profesori su saznali za to I odavde je počela priča o izbacivanju iz škole 200 učenika. Polazeći od ove priče poigrali smo se tokom jednog meseca, improvizovali smo i testirali raznorazne tehnike pregovaranja, rasprave i analiziranja i tako je nastao ,,Antisocial. Mislim da u projektima ovog tipa cilj nije da se istiće određena osoba, već mi se čini značajno da zajedno radimo i da funkcioniše zajedno kao ekipa i nakon završetka škole. Počev od 3. novembra, tokom jednog meseca produkcija ,,Antisocial je u turneji u 21 gradova. Bogdan Georgescu: ,,Želimo da idemo kod ovih ljudi u njihovim kućama, u njihovim zajednicama da bismo im stavili na raspolaganje prostor za raspravu. Ne dajemo ni odgovore, ni rešenja. Posredstvom predstave, tokom susreta posle predstave pružamo prostor za raspravu o obrazovnom sistemu, šta znači obrazovni system, kako se može biti osmišljen da bi bio adekvatan za stavrnosti 2015. godine.

,,Ova predstava je o mojoj majci, (…) o mojoj majci koja boluje od Alcajmera – o mojoj majci koja je još živa, o mojoj majci koja je izgubila mene i pored toga što je pored mene. Kako možeš izraziti takav bol?, kaže reditelj Mihaj Manjuciu u argumentu predstave ,,Vrtoglavica, koja na festivalu ima status gostujuće predstave. O ovoj predstavi koregrafkinja Vava Štefanesku kaže: ,, Predstava ,,Vrtoglavica je koregrafska predstava, nije pozorišna predstava. To je vizuelna predstava u kojoj imamo ljudska tela. To je poema Mihaja Manjuciua u kazivanju Marčela Jureša, ali imamo tu i tekstove koje pišu ljudska tela za vreme predstave. Što se tiče teme, kad smo počeli sa probama rekla sam da je nemoguće…jednostavno došlo ti je da plačeš. Ali sam konstatovala da se na ovaj način ublaži bol, tuga i patnja, tako da se ujedinjuješ sa temom. I onda, kao što kaže Mihaj Manjuciu, nije glumac taj koji plaće, već publika. Ne verujem da se radi o bolesti već se radi o gubitku osobe, o nemogućnosti da prepoznaš sopstveni identitet ili druge.