Ekološka rekonstrukcija u planinama Fagaraš (27.05.2022)
Ekološka rekonstrukcija u planinama Fagaraš
Eugen Coroianu, 27.05.2022, 18:30
Ekološka rekonstrukcija u planinama Fagaraš
Fundacija Karpatia konservejšn“, u partnerstvu sa udruženjem Šumski distrikt Karpatia“, započela je program pošumljavanja područja uništenih u prošlosti ekstenzivnom eksploatacijom, u planinama Fagaraš (centralna Rumunija).
Postavljeni cilj za ovo proleće je pošumljavanje 100 hektara terena uz finansijsku podršku Evropske komisije kroz program Lajf“. 435 hiljada sadnica je zasađeno u četiri oblasti ekološke rekonstrukcije: Groapele“ (pogođena neusklađenim sečenjem i verovatno izazvanim požarom), Dubrudžanu“, Dolina Dmbovice“ i Lereštj“. Sadnice autohtonih prirodnih vrsta dolaze iz rasadnika Karpatia“ ili se kupuju od lokalnih proizvođača. Pitali smo Mihaja Zotu, direktora konzervacije u okviru Fondacije, koji je put od sadnje sadnica do šume u punom jeku.
Od početka mogu vam reći da je to dug put, posebno u našem donekle izuzetnom slučaju, jer mi pokušavamo da obnovimo prirodne šumske ekosisteme, dakle prirodnu šumu koja je postojala na tom prostoru i koja je posečena u prošlosti, posebno u komunističkom periodu, ali je to i moda koja je došla pre mnogo godina sa Zapada: zamenjene su mnoge prirodne šume – bukove šume ili mešavine bukve, jele, smrče, javora ili drugih vrsta – sa takozvanim monokulturama smrče, jer je smrča važila za brže rastuću vrstu, ima pravo deblo, drvo je veoma dobro za gradnju, za nameštaj i tako dalje. Dakle, ono što pokušavamo da uradimo je, pre svega, da identifikujemo, na osnovu istorijskih izvora, kao i svih drugih podataka koji postoje – na primer stare šume iz susedstva – koja je bila prirodna šuma koja je tamo postojala. Taj aspekt smatramo najinteresantnijim i najvažnijim, jer priroda uvek zna i umela je da odlučuje, možda milionima godina, koje vrste i sastav vrsta treba da postoje na tom prostoru. I, kao i uvek kada je čovek napravio inovacije i promenio prirodnu šumu u veštačku, priroda se pre ili kasnije prilagodi i dolazi do napada insekata, udara vetra i tako dalje.“
U ovom kontekstu, gospodin Zota govori o ekološkoj rekonstrukciji, a ne o jednostavnom pošumljavanju. To je zato što iza stvaranja nove šume stoji mnogo više aktivnosti od same sadnje.
U svim ovim oblastima radimo broj probnih lotova, na svakom hektaru seče, prebrojavamo i identifikujemo koje prirodne sadnice sada postoje, šta već postoji na terenu. Uvek ima sadnica koje se pojavljuju prirodno, ali ne onoliko koliko je potrebno da bi mogla da se obnovi šuma. Uvek nađemo nekoliko sadnica različitih vrsta: jedinke, glavne i tako dalje. I onda na tim lotovima pogledamo koje vrste sadnica već postoje. Nakon čega upoređujemo šta bi trebali da imamo, dakle prirodna šuma koja je postojala ranije, upoređujemo vrste koje sada postoje prirodno i broj sadnica u svakoj vrsti i tako dolazimo do zaključka – da znamo koliko sadnica treba da posadimo da bi šuma mogla da se zgruša, raste i postaje zaista šuma, i koliki nam je udeo vrsta tamo potreban da bismo došli do prirodne šume koja je postojala. Uz malu primedbu, bez pokušaja da budemo bolji inženjeri od prirode, nekako se trudimo da malo predvidimo stvari: jer postoje studije koje pokazuju da će u narednih 50 godina visinska granica šume porasti za najmanje 100 metara. To znači da će šumske vrste migrirati visoko. Dakle, ako sada nađemo bukvu, u mešovitim šumama, do 1400–1450 metara u planinama Fagaraš, posebno na južnoj strani, za 50 godina bukva će se popeti možda do 1550 metara ili čak 1600 metara. Dakle, vraćanjem prirodne šume pokušavamo da malo popnemo ove vrste, koje će prema ovim prognozama na kraju živeti na većim nadmorskim visinama, naravno zbog globalnog zagrevanja. Kada utvrdimo neophodan sastav i potreban broj sadnica, organizujemo se tako da pošumljavanje radimo u dve etape, u dva perioda godine: proleće i jesen. Zašto dva perioda? Zato što smo ustanovili da je svake godine, zbog klimatskih promena i nestabilnosti vremena, vremenski okvir za sadnju u planinskim predelima sve manji.“
Sadnice potiču iz devet rasadnika i dva staklenika, a njihov uzgoj u prirodnim uslovima, bez hemikalija, u uslovima koji simuliraju njihov budući život, nije nimalo jednostavan. U stvari, na novoj šumi, od faze semena, do dovoljno jake šume da bi sama mogla da opstane, treba raditi najmanje 7 godina.
Dve do tri godine za uzgoj rasada i još 4-5 godina nege u planini, posle sadnje. Bez aktivne podrške, ova područja se teško vraćaju u svoje prirodno stanje ravnoteže. Pored svih ekoloških funkcija koje šuma ima, ona takođe podržava a ceo društveni sistem. Samo tokom ovog perioda, 120 nadničara iz lokalnih zajednica u blizini planine Fagaraš, desetine zaposlenih u fondaciji i šumarskim kompanijama, radi za buduće šume u ovoj oblasti. Većina sezonskih radnika su jednostavni ljudi, a uključivanje u ovaj projekat im daje dobru priliku da konstantno zarađuju tokom cele godine.
