Hodočasnik u 21. veku
Ne postoji religija na svetu — bilo da je reč o budizmu, hinduizmu, islamu ili judaizmu — koja nema bar jedno veliko hodočašće. Što se tiče hrišćanstva, ono obiluje ovakvim izražavanjem vere. Jerusalim, Rim, Santjago de Kompostela, Lurd, Grčka sa Meteorom, Eginom, Nea Makri, Evija ili Sveta Gora samo su neka od poznatih mesta hodočašća u hrišćanskom svetu.
Roxana Vasile, 24.11.2021, 09:19
Ne postoji religija na svetu — bilo da je reč o budizmu, hinduizmu, islamu ili judaizmu — koja nema bar jedno veliko hodočašće. Što se tiče hrišćanstva, ono obiluje ovakvim izražavanjem vere. Jerusalim, Rim, Santjago de Kompostela, Lurd, Grčka sa Meteorom, Eginom, Nea Makri, Evija ili Sveta Gora samo su neka od poznatih mesta hodočašća u hrišćanskom svetu.
U Rumuniji, s većinskim pravoslavnim stanovništvom, završena je godišnja sezona najvećih hodočašća, što nam je prilika da o ovom velikom i verskom i društvenom fenomenu, u kome učestvuje na desetine, možda i stotine hiljada ljudi, razgovaramo sa Mirelom Banikom, naučnim istraživačem u oblasti socio-antropologije religija u okviru Rumunske Akademije. Zamolili smo ga da nam, za početak, navede najvažnija rumunska hodočašća: Svaki hodočasnik — a među vašim slušaocima sam ubeđena da ima mnogo onih koji su bili na hodočašću — ima svoje preferencije. Ovo smemo da kažemo, nismo teolozi, ljudi vole jednog svetitelja više od drugog. Ali ću pokušati da napravim klasifikaciju. Najvažnija hodočašća bi bila ona u Jašiju i Bukureštu, gde su se pre Kovida okupljali desetine, stotine hiljada ljudi. Zatim sledi hodočašće iz Nikule, hodočašće Erdelja. Postoje i lokalna, veoma poznata hodočašća, poput onih iz Kurtja de Arđeš — Sveti Filoftej, zatim hodočašće iz manastira Černika — Sveti Kalinik i relativno novo hodočašće na karti Rumunije, koje postoji desetak-dvanaest godina, vezano za mesto u Prislopu, gde se nalazi grob oca Arsenija Boke“.
U katoličkom hodočašću danak koji hodočasnik odaje svetom je geografski — on mnogo hoda: to je, na primer, slučaj sa čuvenim Kamino u Santjagu de Kompostela. U pravoslavlju stvari stoje drugačije. Iako ne postoje dva identična hodočašća, sve imaju neke zajedničke karakteristike, koje ističe istraživač Mirel Banika: Ono što pravoslavno hodočašće čini specifičnim je taj dug red čekanja. Neki redovi su kraći, neki duži. Lično, najduže sam čekao u Jašiju, 2015-2016 godine, oko 20 sati. Kao i svaki hodočasnik, ponosan sam, hodočasnici su oduvek voleli da se pomalo hvale. Ne bi trebalo, ali vole da se hvale svojim dostignućima! Druga karakteristika tipična za pravoslavnu religiju i možda tipična za hodočašća u Rumuniji je prisan i veoma direktan kontakt sa svetinjom koja se čuva u kovčezima svetaca, na ikoni iz Nikule ili oko groba oca Arsenija Boke, iz Prislopa. Upravo ta intimnost sa svetim, činjenica da pravoslavni hodočasnik teži da dodiruje, da čuva svetinju, da bude blizu nje, da bude u veoma intimnom kontaktu sa generatorom svetog, donela je velike probleme u pandemiji, jer, živeći u ovom posebnom, čudnom i neobičnom vremenu, kontakt među ljudima, kontakt sa svetim predmetima stvara probleme i vrlo često je kritikovan“.
Pandemija je poremetila način odvijanja hodočašća — u normalnim“ vremenima, mravinjaci ljudi, more zaštitnih ograda i brojni čuvari reda, bezbrojni štandovi na kojima se prodaju kultni predmeti, u pozadini molitve i vizantijske pesme koje se čuju iz crkve, zahvaljujući zvučnim sistemima, sve… pod lupom štampe. Pandemija je takođe poremetila regrutaciju hodočasnika: ljudi više nisu želeli ili nisu mogli da putuju onoliko daleko koliko su želeli. Ko su učesnici? Rumunski hodočasnik se često i pežorativno povezuje sa ženom, uglavnom starijom, iz ruralnih područja i u najboljem slučaju sa osnovnom školom. Koga je Mirel Banika sreo u redu, na hodočašću? Vidite, vreme prolazi nemilosrdno brzo, u knjizi koju sam napisao o fenomenu hodočašća 2014-2015 godine, Potreba za čudom. Fenomen hodočašća u savremenoj Rumuniji“ i koja je objavljena u Poliromu, postavio sam sebi pitanje možemo li napraviti portret hodočasnika? možemo li reći, evo, ovo je hodočasnik?“. Na čuđenje nekih, naročito onih koji ne vole hodočašća iz raznih razloga koje neću ovde detaljisati, sreo sam širok dijapazon hodočasnika. Sreo sam, naravno, onog idealnog hodočasnika sa sela, koji još uvek nosi pitu u torbi i jede srećno komad proje sa sirom i lukom, ne idealizujem, istina je!, ali sam sreo — i to sam rekao i u knjizi, to kažem i sad — veoma sofisticirane hodočasnike, obučene u najskuplju planinsku opremu koja štiti od kiše i vetra, koji su došli u red kao da žele da osvoje Himalaje i koji su ovo videli kao vežbu u ličnom razvoju. A ovo je znak sekularizacije u duhu veka u kom živimo!“
Za neke od posmatrača na marginama fenomena, hodočašća su anahronizmi postmodernog vremena kroz koje prolazimo. Oduvek je postojala stigmatizacija hodočasnika i nije to izmišljeno ni u Rumuniji ni u naše vreme — kaže naučni istraživač Rumunske Akademije, Mirel Banika: Reč je o markeru, o vrlo jasnom i izrazitom znaku sekularizacije koja se sve jače ispoljava u našem društvu; sekularizacije, odnosno postepenog gubljenja religiozne ideje u društvu, određenog stanja duha, određene religioznosti. I normalno je da je tako, jer mi smo udaljeni više od 30 godina od pada komunizma, starimo, Evropa stari i polako ali sigurno ulazimo u utabane staze sekularizacije Zapadne Evrope. Svi ti mladi ljudi koji su vikali, a možda i nastavljaju da viču hoćemo bolnice, a ne katedrale“ imaju svoj deo istine, a šta mislim kad ovo kažem? Oni su prva etička generacija u istoriji Rumunije. Kad kažem etička, mislim da su vaspitani u duhu rada, u kultu efikasnosti, u kultu dobro načinjene profesije, koji više ne razumeju božansku intervenciju u ljudskom životu, ne vide više ulogu određenih praksi, uključujući hodočašća, da bi se dobro živelo, lepo, pošteno i tako dalje. Ne zaboravimo, i posebno mislim da moramo podsetiti mlađe, da su hodočašća u vidu dugog čekanja, kakve danas poznajemo, relativno skorašnja verska praksa u milenijumskoj istoriji rumunskog pravoslavlja. Pojavili su se krajem devedesetih godina. Postojali su i pre toga, ali su bili veoma lokalizovani, veoma malog obima. Nije slučajno što su se tad pojavili, nakon pada komunizma, jer su ljudi tada osetili potrebu da na mesto urušenog sistema postave nešto što bi im dalo smisao i pravac u njihovom postojanju. I verujem da su hodočašća uspela, od tada pa do sada, da uspešno ispune ovu misiju za mnoge građane ove zemlje“.
Za mnoge Rumune, hodočašća su neophodan duhovni lek, posebno u vremenima velike zdravstvene krize kroz koju prolazimo. Međutim, dok se hodočašće, onako kako ga znamo, ne vrati u normalu, kao pre pandemije, rešenje bi bilo — kaže istraživač Mirel Banika – ustrajnije unutrašnje hodočašće koje je, istina, beskrajno teže ostvariti.