Nove šanse za defavorizovane osobe
Udubljeni u svojim mislima, često prolazimo pored beskućnica koji prosjače bez da ih vidimo. Ovo se dešava u Bukureštu i u drugim većim ili manjim gradovima Rumunije, gde priča beskućnica je priča neuspeha u životu, koji se može desiti bilo kome i koji bi mogao biti prebrodjen pomoću male podrške drugih. Ali, kakva se podrška može pružiti ovim ljudima, da li je jednostavan gest dobrovolje dovoljan da bi ovi ljudi pokušali da promene sopstveni život? Saslušajmo Patrika Urijaglija, izvršnog direktora Ateljea bez granica («Ateliere fără frontiere»): «2009. godine osnovali smo atelje za profesionalnu inserciju posredstvom ekonomskih aktivnosti, u partnerstvu sa Fondacijom Samusocial”. Već 5 godina zapošljavamo beskućnice koji se nalaze u difisilnim situacijama, a koje nam šalju Fondacija «Samusocial», Agencija Anti-Drog, Centri za zbrinjavanje ili druge socijalne službe. Ove institucije stupaju u kontakt sa marginalizovanim ljudima ili socijalno isključenim osobama, zato što ili nemaju kuću, ili su bili zavisni od droge, bili su u zatvoru, i tako dalje. Reč je o osobama koje niko ne zapošljava na konvencionalnom tržištu rada. Mi ih zapošljavamo sa radnim ugovorom, oni rade dve godine u okviru naših ateljea, a u ovom periodu mi ih osposobljavamo i pripremamo da bi se prilagodili konvencionalnom tržištu rada.»
Christine Leșcu, 03.12.2014, 13:55
Osobe koje se nalaze u teškim situacijama a zaposlene su sa radnim ugovorom u okviru Ateljea bez granica”, primaju, na početku, minimalnu platu u privredi, topli obrok i pretplatu za javni saobraćaj. U pomenutim ateljeima popravljaju stare računare i uključeni su u projekat reciklaže reklamnih banera, koji, ponovnim korišćenjem, postanu veoma moderne kese ili torbe. Na taj način, oni dobijaju veštine pomoću kojih se mogu zaposliti u drugom mestu i uče dotičan ritam života i rada neophodan za socijalnu reintegraciju. Medjutim, najvažnije je ponovno postizanje samopoštovanja, smatra Patrik Urijagli: «Najvažnije ali i najteže je da oni shvate da mogu biti nešto drugo sem osoba koje predstavljaju teret za druge ili kojima je potrebna socijalna pomoć, kako sebe smatraju. Mnogi su imali porodice i dobre plate, koje su, medjutim, izgubili zbog alkohola ili drugih razloga. Mi koristimo ekonomske aktivnosti da bismo im pomogli da ponovno postignu samopoverenje. Kod nas, gde oni rade i stupaju u kontakt sa mnogim ljudima, osećaju se korisnim i počinju da ponovo misle na budućnost.»
Na severu zemlje, u malom gradu Beklean, u županiji Bistrica-Nasaud, vlasti su našle rešenje za pomoć beskućnicama, a to je uključenje tamošnjih crkava svih veroispovesti u socijalnu aktivnost, rekao je gradonačelnik Nikolaje Moldovan: «Izgradili smo komunitarni socijalni centar, sa šest soba, u kojima će stanovati po dve-tri osobe. Skupština našeg grada će snositi sve troškove za komunalije. Za hranu i duhovno ili moralno savetovanje uspostavili smo partnerstvo sa svim crkvama u našem gradu i svaka od njih će zbrinuti ove ljude kako najbolje može i ume. Ja sam preporučio da im bude obezbedjen topli obrok. Partnerstvo smo uspostavili i sa lokalnom bolnicom, koja će im ponuditi medicinsku asistenciju.»
Kada ljudi u teškim situacijama vide da ih drugi zbrinjavaju ponovo dobijaju poverenje u sebe i počinju da se bore za bolji status, kako su nekada imali. Pomoć i podsticanje je ključ povratka beskućnica i drugih osoba u teškim situacijama na normalnost, iako je ovaj povratak ponekad veoma difisilan i problematičan.
