Svadba narodne nošnje (07.12.2021)

Obuhvata vas osećanje pobožnosti kada zakoračite na prag Etnografskog muzeja manastira Namaiesti blizu sela Namaiesti, okrug Arges, u južnoj centralnoj Rumuniji. I to ne zato što je to manastirski muzej, već zato što ovdašnji eksponati kriju stotine dana rada na svakoj izloženoj narodnoj nošnji. Ulazimo u atmosferu priča, dočekuju nas svadbene povorke, stotine manekena obučenih od glave do pete u narodnu nošnju. O počecima ovog muzeja ispričala nam je monahinja Lučija Nedelea, igumanija manastira Namaiesti:Došla sam na ideju da napravim mali muzej, ali nisam imala mnogo toga da uložim u njega. A onda sam otišla kući kod majke, znajući da potičem iz porodice sa tradicijom, gde je narodna nošnja bila red, rekla sam mami šta želim da uradim i mama mi je rekla da mi daje sve nošnje koje još ima, osim jedne sa kojom bi volela da bude sahranjena. A onda sam pokušala da majci pokažem vrednost narodne nošnje. Rekla sam joj da je to tradicija, to je lična karta rumunskog naroda, koju treba promovisati, diviti joj se i nastaviti je. Rekla sam joj da, pre svega, za mene ovaj kostim ima umetničku vrednost, zatim ima sentimentalnu vrednost, otišla sam toliko daleko da sam rekla da ima duhovnu vrednost. Za mene je to ikona. Šta li sam sve rekla svojoj majci, da mi je majka dala i tu nošnju, a onda sam je zamolila da pita i njene bakice, u crkvi, da li možda koja od njih želi da pokloni nošnju, i rekla sam joj da će one koje poklone nošnje biti upisane u knjizi ktitora manastira, da ćemo ih pominjati na svetoj liturgiji. I moja majka je ubedila mnoge bakice.“

Ana-Maria Cononovici, 08.12.2021, 00:43

Obuhvata vas osećanje pobožnosti kada zakoračite na prag Etnografskog muzeja manastira Namaiesti blizu sela Namaiesti, okrug Arges, u južnoj centralnoj Rumuniji. I to ne zato što je to manastirski muzej, već zato što ovdašnji eksponati kriju stotine dana rada na svakoj izloženoj narodnoj nošnji. Ulazimo u atmosferu priča, dočekuju nas svadbene povorke, stotine manekena obučenih od glave do pete u narodnu nošnju. O počecima ovog muzeja ispričala nam je monahinja Lučija Nedelea, igumanija manastira Namaiesti:Došla sam na ideju da napravim mali muzej, ali nisam imala mnogo toga da uložim u njega. A onda sam otišla kući kod majke, znajući da potičem iz porodice sa tradicijom, gde je narodna nošnja bila red, rekla sam mami šta želim da uradim i mama mi je rekla da mi daje sve nošnje koje još ima, osim jedne sa kojom bi volela da bude sahranjena. A onda sam pokušala da majci pokažem vrednost narodne nošnje. Rekla sam joj da je to tradicija, to je lična karta rumunskog naroda, koju treba promovisati, diviti joj se i nastaviti je. Rekla sam joj da, pre svega, za mene ovaj kostim ima umetničku vrednost, zatim ima sentimentalnu vrednost, otišla sam toliko daleko da sam rekla da ima duhovnu vrednost. Za mene je to ikona. Šta li sam sve rekla svojoj majci, da mi je majka dala i tu nošnju, a onda sam je zamolila da pita i njene bakice, u crkvi, da li možda koja od njih želi da pokloni nošnju, i rekla sam joj da će one koje poklone nošnje biti upisane u knjizi ktitora manastira, da ćemo ih pominjati na svetoj liturgiji. I moja majka je ubedila mnoge bakice.“

Mladoženja, mlada, njihove sestre, njihovi roditelji, bake i dede, kumovi, sveštenik i đakon, svi praznično obučeni, okupljeni su u prostoriji u kojoj se predstavlja prvo venčanje. Igumanija nam je rekla:Na prvom venčanju imamo narodne nošnje stare 130, 150, 150, 130, 160, 150, 160 godina. Imam marame stare 200 godina, 150 godina. Imam neke marame koje su ovde napravile časne sestre, imali smo prave umetnice ovde, prave majstorice igle, koje su se proslavile i u inostranstvu. Videćete u crkvi sveti epitaf, vez zlatnim i srebrnim koncem, koji je naručila kraljica Marija, kojeg su ovde u manastiru izvezle monahinja. Njeno Veličanstvo ga je naručilo, kupilo i potom poklonilo manastiru, kako bi monahinje napravile druga remek-dela.”

Zatim, otkrivši da ima i staru fotografiju od popadije, napravila je drugo venčanje, popinog sina, sa još jednom impresivnom postavom narodnih nošnji, sa bogatim vezom, sa svilom, neviđene lepote. Nakon što su primljeni, svi ovi komadi odeće su dobro zbrinuti, kako bi povratili svoj nekadašnji sjaj, kako nam monahinja Lučija Nedelea objašnjava: Na svakom komadu nošnje možda sam 5-6 puta intervenisala: oprala kišnicom, domaćim sapunom, i ako nije izašlo iz prve, probala sam drugi i treći put, dok ih nisam uredila i dovela do faze kako ih sada vidite.“

Takođe, uz pomoć svoje majke, monahinja Lučija Nedelea obula je svoje manekene i počela da piše priču o venčanjima ilustrovanu manekenima u stihovima:Nakon prvog venčanja, moja majka se setila svog detinjstva kada je pisala nekoliko stihova i otpevala mi je pesmu kada sam došla kući, i rekla mi je da bi možda trebalo da pokušam da napravim nekoliko stihova za svadbe koje sam obradila — malo poezije. I tako mi je sinula ideja da počnem sa prvom svadbom, onda sam uradila drugu, a nakon što sam završila pesme, predstavljanje muzeja u stihovima, pokušala sam da napravim prvu pesmu za Svetog Vasilija. I napisala sam knjigu sa žitijima svetih u stihovima, i ako mi Bog pomogne i budem zdrava, počeću i drugi tom.

I kako se u ovom muzeju nalazi i rumunska narodna bluza ia”, izrađena u ovom manastiru, a koja je nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine, povodom svečanog otvaranja Ajfelove kule, monahinja Lučija Nedelea nastavlja predstavljanje unikatnih dela u muzeju: Ovo je ia” koja je tada primila zlatnu medalju. A ovde sam napravila kutak za svoje prethodnice. Evo igumanije, koja me je primila u manastir pre 46 godina. Obučena je u pravi kaput od mohera, satkan ovde u manastiru, star preko sto godina. I ovde imamo istorijsku ličnost: Majku Minu Hočjota, koja je preživela dva svetska rata. Bila je veoma specijalna osoba, neuobičajena žena. Bila je harizmatična, hrabra, snažna, inteligentna i nesebična. U prvom ratu bila je na prvoj liniji, u rovovima, spašavala ranjenike, slala ih u bolnicu, u ambulantu ili ih je lečila na licu mesta. Imala je široko znanje o medicini, koje su kasnije koristili lokalni lekari. Za sve zasluge dobila je Ratni spomen krst — komemorativni rumunski orden kojeg je kralj Ferdinand I. osnovao 8. Juna 1918. g, dodeljen svim učesnicima u Prvom svetskom ratu; primila zvanje viteza, nosila čin potporučnika, a nakratko bila je i komandant. Za sve to dobila je mnoštvo medalja, odlikovanja i patenata, od kojih je najvažniji Steaua României”, najstariji nacionalni orden, koji su dobile samo tri žene.“

U muzeju je predstavljena i svakodnevna odeća meštana i narodna nošnja žena, po godinama i statusu, mlade žene sa šarenim maramama, udate, marame sa cvećem, ali na crnoj pozadini, a monahinja Lučija Nedelea ispričava srećna, u stihovima, priču svake nošnje, oživljavajući iznova i iznova muzejski svet.