Muzej Memorije

Razglednice, sa davno zaboravljenim porukama, poslate danas možda nepoznatim ljudima, vladine uredbe kojima se opovrgavaju lažne vesti, kao što je, za vreme rata, bila vest da su ranjenici iz bukureštanskih bolnica u stvari zatvorenici“, porodične fotografije ili istorija koja prati na svakom koraku odvijanje događaja, počevši od 1916. godine. Utisci prikupljeni iz živog govora. Ovo je bio princip rada ekipe iz Muzeja Memorije. Reč je o muzeju online, koji je počeo da se pojavljuje i u različitim prostorima muzeja, sa plejadom interaktivnih eksponata koji pozivaju na istraživanje istorije.

Ana-Maria Cononovici, 13.11.2018, 16:56

Smaranda Pasniku, ko-fondatorka udruženja PunctArt i menadžerka projekta u ekipi Muzej Memorije. Muzej Memorije je nastao na inicijativu udruženja PunctArt prošle godine, iz želje da se stvori prostor za sećanja, prostor gde svako od nas može da doprinese sa onim elementima koje ne želi da padnu u zaborav, sa fotografijama, dokumentima, bilo kojim sećanjem i da ih mi učinimo poznatim što većem broju ljudi. Napravili smo online platformu gde svako može da objavi sećanje, u nadi da ćemo polako izgraditi ovaj Muzej Memorije. Pošto je reč o udaljenoj prošlosti, rešili smo na početku, odnosno u prvih godinu i po dana, da se koncentrišemo na period Prvog svetskog rata i počeli smo istraživanje uz jednu veliku ekipu gde se bili uključeni istoričari, istraživači u domenu slike i zvuka, antropolozi, psiholozi, filozofi, da vidimo šta postoji u arhivama. U arhivama kolekcionara, arhivama muzeja i arhivama nama bliskih ljudi, da bismo ove deliće sećanja načinili dostupnima, prvo online, a zatim, počevši od meseca oktobra, putem multimedijalne izložbe, koja je već bila postavljena u Bukureštu, a sad smo u Konstanci i sledi da ove godine odemo i u Jaši, a sledeće godine u Ploješti i Sučavu“.

Muzej Memorije predlaže subjektivni prikaz, dajući pristup zainteresovanima u arhive i ispovesti, slušajući misli onih sa dugim životnim iskustvom i dajući im glas. Više o oovome nam je rekla Smaranda Pasniku, menadžerka projekta u ekipi Muzej Memorije. Prošle godine smo načinili prvi naš mehanizam da stignemo do publike, odnosno, reč je o telefonu sećanja. Tečefon kakav smo većina nas imali u kući, onaj telefon sa diskom, koji ima dve funkcije: jedna je da bi se slušale različite ispovesti, intervjui načinjeni sa starijim osobama ili poruke iz novina koje smo mi pronašli tokom našeg istraživanja. Druga mogućnost, da snimiš sam sebi poruku koju ćeš primiti sledeće godine. Ovaj telefon, sa kojim ste se možda susreli na raziličitim događajima, deo je naše postaavke, u više primeraka, i deo je Muzeja Memorije. Naša postavka ima mnogo multimedijalnih instalacija, putem kojih deo naših istraživanja je predstavljeno u obliku putem kog linija imaginarnog je prekoračena“.

Od Smarande Pasniku smo saznali da putem nove tehnologije, PunctArt pokušava da približi mlade umetnosti i kulturi, ali da ih i privuče da istražuju sami, u ličnoj istoriji, one deliće sećanja koje obično zaboravljamo. Ono što mi pokušavamo sa ovom postavkom, više od jednostavnog predstavljanja onoga što smo pronašli, u multimedijalnoj prezentaciji o kojoj ne želim da vam pričam da vam ne bih pokvarila iznenađenje, jeste da nateramo vas da tražite, da otvorite stare fijoke sećanja u kojima se nalaze stare i porodične fotografije ili predmeti koje ne možemo da se nateramo da ih bacimo, iako više ni ne znamo čemu služe, a oni su deo naše lične istorije“.

I više od toga, svako moće doprineti proširenju muzejske kolekcije, dodajući na sajt svoje sećanje. Čini nam se da sve treba ceniti, da treba da prestanemo da zaboravljamo, tako da svako ko želi da doda delić ovoj slagalici koju želimo da načinimo, može nas kontaktirati“.

Pitali smo Samarandu Pasniku kako reaguju deca na eksponate muzeja. Do sad smo imali divna iskustva. Uvek nas zapanji kako su svi raspoloženi da prime ovaj projekat. Čak i kad je reč o maloj deci, koja posmatraju telefon sećanja kao muzejski predmet, pošto dolaze sa roditeljima, zajedno otkrivaju predmet koji je deo njihove prošlosti. Ulaz je slobodan, želimo da ga poseti što više ljudi i da polako izgradimo ovaj Muzej Memorije, sa stvarima koje su za svakog od nas ponaosob važne, čak i onda kad nam u jednom trenutku izgledaju nebitno, one su ipak deo naše istorije, ovi nepoznati heroji o kojima govorimo su u stvari naši dedovi i pradedovi koji su preživeli teške periode i koje obično zaboravljamo“.

Dakle, ako želite da istražite sopstvenu istoriju, postetite, za početak, saj Muzeja Memorije.