Amerikanci u Rumuniji u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka
Rumunsko-američki odnosi doživeli su galopirajuće pogoršanje tokom Drugog svetskog rata. Budući u suprotnim taborima, Rumunija i Sjedinjene Američke Države bile su protivnici iz situacionih razloga, a ne zato što su imali jabuku razdora. Rumunija se pridružila Nemačkoj da bi se zaštitila od agresije Sovjetskog Saveza, dok su Sjedinjene Američke Države bile u savezu sa Sovjetima dok su se zajedno borile protiv Nemačke.
Steliu Lambru, 01.05.2023, 16:03
Rumunsko-američki odnosi doživeli su galopirajuće pogoršanje tokom Drugog svetskog rata. Budući u suprotnim taborima, Rumunija i Sjedinjene Američke Države bile su protivnici iz situacionih razloga, a ne zato što su imali jabuku razdora. Rumunija se pridružila Nemačkoj da bi se zaštitila od agresije Sovjetskog Saveza, dok su Sjedinjene Američke Države bile u savezu sa Sovjetima dok su se zajedno borile protiv Nemačke.
Međutim, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su održavale minimalne kontakte koji su im pomogli da se zbliže. Primer je bio logor za američke zarobljenike koji su bili uhvaćeni u Rumuniji, o kome je 2004. govorio George M. Jonesku, amerikanofil i član Nacionalne seljačke partije, u intervjuu za Centar za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije. Postojao je nemački vojni aerodrom u blizini opštine Đamana u županiji Arđeš, gde su nemački avioni presreli američku avijaciju kada je počela da bombarduje to područje. Iznad naselja je bila vazdušna bitka. Amerikanci su pali, osam padobranaca je izašlo iz oblaka jer je bombarder B-26 imao osam pratilaca. Od njih, četvorica su pala mrtva sa padobranima, a četvorica su bila ranjena. Vetar ih je nosio kroz šumu, iza, prema Ćirešu. Mobilisana je civilna odbrana, gradska skupština, vojne trupe, svirala je sirena da idemo da ih uhvatimo. Ja nisam išao, neka ih hvataju oni koji su govorili da padobranci nanose zlo, zato su skočili. Skočili su se jadni ljudi jer im je avion uništen. Amerikanci su izašli iz šume i predali se. Strpali su ih u dva vagona i odvezli u Pitešti, u bolnicu, gde su bili veoma dobro lečeni i izlečeni.„
U duhu fer-pleja, protivnici Rumunije zahvalili su se na humanosti sa kojom su tretirani američki zatvorenici. George M. Jonesku: Posle otprilike mesec dana, na Radio Londonu je rečeno: Hvala doktoru Neleku“, hirurgu i načelniku bolnice, na pažnji i brizi koju je pružio američkim vojnicima i izlečio ih”. Naravno, nakon što su bili izlečeni, bili su odvedeni u logor, na Predjal, i treba da se zna da su se Rumuni veoma dobro ponašali sa američkim vojnicima. Imali su konferencije, igrali tenis, to je bila neka vrsta odmorišta, a ne kao zatvorenički logor kod Rusa. Četiri poginula padobranca smo sahranili u Lakenj,u crkvi Badja Krstej. Svaki padobranac je imao medaljon na kom je pisalo kako se zvao, koji je puk bio, koliko je imao godina, sve civilne podatke. Amerikanci su imali svoje tačne evidencije i možda nije prošlo nedelju ili 10 dana nakon 23. avgusta 1944. godine i oni su došli, ekshumirali ih i svakog od njih odveli u Oklahomu, gde su imali svoj dom i porodicu“.
George Barbul, lični sekretar maršala Jona Antoneskua, u dijalogu sa istoričarem Vladom Đorđeskuom iz 1984. godine na Radiju Slobodna Evropa, rekao je da iako su bili neprijatelji, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su pregovarale. Prvi direktan kontakt sa Amerikancima ostvario je u Stokholmu Radulesku, direktor kabineta Mihaja Antoneskua. Njegov sagovornik je bio lični Ruzveltov posmatrač u Evropi, posmatrač koji nije imao zvanični kapacitet. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je koristio ovaj sistem, kako ne bi koristio normalan diplomatski kanal i samim tim ne bi privukao zamerke svojih saveznika da čini stvari odvojeno od njih. Rezultat ovog sastanka Mihaj Antonesku je sumirao na sledeći način: Predsednik Ruzvelt se zabrinuto pitao koja će biti linija raskrsnice u Evropi između američke i sovjetske vojske. Ova Raduleskuova komunikacija proizvela je dubok efekat u Bukureštu. Maršal Antonesku je osećao da mu je potvrđena njegova analiza da je pružanjem vojnog otpora Rusima i sprečavanjem da prodru na evropsku liniju činio uslugu ne samo Rumuniji, već i Angloamerikancima“.
Posle poraza Nemačke 1945. godine, koju je okupirala sovjetska vojska, Rumunija je mogla da se nada da bi je američka diplomatija mogla spasiti od uvođenja komunizma. Zatim sledi očekivanje iskrcavanja Amerikanaca na Balkan, što će se, pak, pokazati kao iluzija. Međutim, liberalni lider Radu Kampeanu je 2000. godine rekao da su američki emisari rekli rumunskim političarima da Sjedinjene Američke Države imaju veoma slab uticaj u Rumuniji. Nikolaje Penesku mi je ispričao sledeću scenu koja se dogodila krajem 1944. godine. Nacionalna seljačka partija je čuvala svoje dosijee sa određenim tajnim izveštajima ili tajnim situacijama kod gospodina Melburna. On je bio oficir američke misije koji je imao veze sa političkim partijama. Ovaj Melburn je imao stan u blizini Parka ikone. A članovima seljačke partije je trebao papir koji je bio u dosijeu kod njega. Kada su videli dosije, seli su da popiju kafu, a Melburn im je rekao ovako: Moram da vam kažem da mi ovde ne možemo ništa, vlast pripada Moskvi. Pokušajte da se složite s njima i tražite da razgovarate sa njima. Oni su otišli kod Manijua i rekli su mu šta im je Melburn rekao. A Maniju je odgovorio, stavljajući ruku preko njegove ruke, da ćemo nastaviti napred sa onim u šta verujemo.„
Iako ih je istorija razdvojila od 1945. do 1989. godine, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su ostale sa zajedničkim afinitetima. A nakon 1989. godine, bilateralni odnosi su se, očekivano, normalizovali.