Trideset godina usmene istorije na talasima Radija Rumunija (13.03.2023)

Istorija poslednjih sto godina može se upoznati i kroz usmenu istoriju. Zasnovana je na sećanjima i memoarima svedoka intervjuisanih i snimljenih na kaseti ili u digitalnim formatima. Između 1945. i 1989. godine, praksa usmene istorije u Rumuniji bila je duboko pod ideološkim pritiskom komunističkog režima, kao što je zapravo bio slučaj i sa naukom istorije u celini. Posle 1989. godine, Radio Rumunija je pod rukovodstvom direktora ustanove Euđena Prede, postavio sebi za cilj da se posveti sačuvanju od zaborava novije istorije. Tako su u martu 1993. godine na Radio Rumuniji postavljeni temelji arhive usmene istorije.

Steliu Lambru, 13.03.2023, 15:45

Istorija poslednjih sto godina može se upoznati i kroz usmenu istoriju. Zasnovana je na sećanjima i memoarima svedoka intervjuisanih i snimljenih na kaseti ili u digitalnim formatima. Između 1945. i 1989. godine, praksa usmene istorije u Rumuniji bila je duboko pod ideološkim pritiskom komunističkog režima, kao što je zapravo bio slučaj i sa naukom istorije u celini. Posle 1989. godine, Radio Rumunija je pod rukovodstvom direktora ustanove Euđena Prede, postavio sebi za cilj da se posveti sačuvanju od zaborava novije istorije. Tako su u martu 1993. godine na Radio Rumuniji postavljeni temelji arhive usmene istorije.

Istoričarka i novinarka Marijana Konović je bila ta koja je formirala tim istoričara koji su radili na arhiviranju materijala. Bilo je intervjua o ratovima, komunizmu i fašizmu, o svakodnevnom životu, istoriji nauke. U intervjuu za usmenu istoriju prisetila se početaka usmene istorije na javnom radiju: Gospodin Euđen Preda, tadašnji direktor Radija, po struci je bio istoričar, doktorirao je istoriju, bio je veoma obrazovan čovek i znao je šta se dešava u svetu, u istoriografiji. Učestvovao je na Međunarodnom kongresu istoričara 1980. koji je održan u Bukureštu, kongres na kome se raspravljalo o usmenoj istoriji. Tako da je imao ideju, usuđujem se reći sasvim jasnu, o tome šta znači usmena istorija i njena vrednost. Godine 1992. održan je na Sinaji, sa međunarodnim učešćem, skup na kojem je učestvovao i bio je svojevrsni izazov u ​​vezi sa arhivom i patrimonijalizacijom nekih snimljenih glasova“.

Tom britanskog istoričara i sociologa Pola Tompsona Glas prošlosti bio je vodič na osnovu kojeg je nastala bibliografija. Marijana Konović je rekla da je posle 1989. godine, kada je ovaj način poznavanja prošlosti oslobođen, bolje razumela svet, bolje razumela svoju profesiju i bolje razumela sebe: Za mene je ova sloboda značila ulazak u drugačiju istoriju u odnosu na konzervativni diskurs koji sam studirala, o kojem sam čitala. Otkrivala sam da je istorija mnogo nijansiranija, otkrila sam da sam učila i ponekad dobila visoke ocene za neistinite stvari. Bilo je to približavanje ljudima, njihovim pričama. Za mene je to bilo divno i zato što sam, ulazeći u živote ljudi koje sam intervjuisala, bolje razumela svoj svet, razumela sam sebe u smislu da sam znala tačnije gde mi je mesto. Tačnije, upoređivala sam se sa njima, ne uvek u svoju korist.

Marijana Konović i njen tim koji čine Oktavijan Silivestru, Silvija Ilijesku, Virdžinija Kelin i Lavinija Ivašku uspeli su da kombinuju usmenu istoriju sa radio novinarstvom. Ponudili su rumunskoj javnosti u radijskim emisijama restitisanu istoriju: Kroz intervju iz usmene istorije vrši se istorijsko istraživanje. Cilj bi bila studija, istraživanje, ali to je pravac kojim nismo išli. Nismo imali ni vremena, možda ni sklonosti. Uradili smo, međutim, nešto što mi se čini veoma važnim: delili smo sa slušaocima, stalno smo imali nedeljne radio emisije u koje smo donosili, davali slušaocima ono što smo dobili od naših sagovornika. Sada usmena istorija, svuda, ima građansku stranu.Uvek sam želela i usuđujem se da kažem da sam se mnogo puta borila da imam ovaj radio program. Bilo je veoma važno. U jednom trenutku sam pomislila: da li je rumunsko društvo spremno da primi sve ove stvari? Ne znam da li je bilo spremno ili ne, ali u svakom slučaju, ako je onoga koji je govorio pratilo 10 ljudi to je bila pobeda.

Živa istorija“ je ono što su rumunski i strani slušaoci tražili od novinara u njihovim pismima. I oni su se trudili da to urade: Intervjui usmene istorije ne donose nužno izuzetno bogate istorijske informacije, donose detalje, donose atmosferu, unose dušu. Ne shvatate koliko moćna može biti poruka sagovornika. Sećam se 20-minutnog intervjua sa ženom koja je odvedena na kraju rata kada joj nije bilo ni 14 godina.Veliku grupu mladih odveli su Nemci u Austriju i Nemačku na rad. Bila je dete pričala nam je kako je stigla u Beč, kako je 14-godišnjakinja bila uplašene, kako ju je jedno bombardovanje zateklo u polju i sakrila se od bombi ispod drveta.. Sav strah, sva drama ove 14-godišnjakinje pokrila je strahote rata. Jer, odvesti 14-godišnje dete od roditelja je drama“.

Nedavno je obeleženo tri decenije usmene istorije na talasima Radija Rumunija. A arhiv Centra za usmenu istoriju vremenom postaje sve dragoceniji.