Radio Rumunija u toku istorije: Ubistvo Armanda Kalineskua
U Bukureštu, 21. septembra 1939. godine, u blizini mosta Eroilor, legionarski vod sastavljen od osam članova blokirao je automobil premijera Armanda Kalineskua. Napadači su potom upucali njegovog telohranitelja, a zatim i premijera, sa 21. metkom, od kojih tri su bila u glavu. Akcija je bila osveta Gvozdene garde, nakon što je Kalinesku proglašen odgovornim za smrt njihovog vođe Kornelija Zelje Kodrjanua u novembru 1938. godine. Nakon atentata, grupacija je stigla u sedište Rumunskog Društva Radiodifuzije, koje se nalazilo nedaleko od mesta zločina. Legionari su nasilno ušli u Radio s namerom da objave premijerovu smrt.
Steliu Lambru, 03.10.2022, 14:50
U Bukureštu, 21. septembra 1939. godine, u blizini mosta Eroilor, legionarski vod sastavljen od osam članova blokirao je automobil premijera Armanda Kalineskua. Napadači su potom upucali njegovog telohranitelja, a zatim i premijera, sa 21. metkom, od kojih tri su bila u glavu. Akcija je bila osveta Gvozdene garde, nakon što je Kalinesku proglašen odgovornim za smrt njihovog vođe Kornelija Zelje Kodrjanua u novembru 1938. godine. Nakon atentata, grupacija je stigla u sedište Rumunskog Društva Radiodifuzije, koje se nalazilo nedaleko od mesta zločina. Legionari su nasilno ušli u Radio s namerom da objave premijerovu smrt.
U arhivi Radija Rumunije nalazi se vredan zvučni dokument, intervju sa Vasileom Joneskuom, jednim od šefova Rumunske Radiodifuzije u periodu od 1935. do 1945. godine, koji je bio očevidac dolaska legionara na Radio. Napravljen 1974. godine, intervju prepričava dolazak Kalineskuovih ubica u zgradu Radija: U 14.30 časova 21. septembra 1939. godine, u svojstvu tadašnjeg zamenika generalnog direktora Društva, nalazio sam se u prostorijama Društva, u svojoj kancelariji, koja se nalazila na prvom spratu zgrade, ispred desne kapije. Rešavao sam tekuće probleme i kao i uvek imao sam pored sebe radio aparat i pratio tok radio programa. Radio vesti su se završile i orkestar radija je pod dirigentskom palicom virtuznog violiniste i dirigenta Konstantina Bobeskua izvodio odlomke iz operete“.
Dolazak legionara je bio nasilan, s namerom da zastraši, ali se zaposleni nisu uplašili. Odjednom su mi pažnju privukla dva pucnja sa kapije, sa ulaza u Društvo. Jurim ka prozoru koji je bio otvoren i obraćajući se onima koji su bili tamo, tražio sam pojašnjenje. Dobio sam kratak odgovor: Legionari napadaju!“ Orkestar je i dalje nastavljao svoj program i dok sam krenuo prema vratima čujem sumnjivu buku u emisiji. Zatim, u tišini koja je nastala prestankom orkestarske muzike, zavikao je jedan nepoznat, skoro pećinski glas: Premijer Armand Kalinesku je…“ Nije stigao da završi rečenicu jer sam pritiskom na sigurnosno dugme proizveo kratak spoj na mikrofonu i istovremeno uključio sirenu za alarm. Ovo je bilo postavljeno kao mera predostrožnosti za ovakve situacije“.
Drugi svetski rat je tek bio počeo i rumunsko društvo je bilo u pripremama. U tom smislu, javne institucije su bile militarizovane, a direktor radio-difuzije je postajao i vojni komandant. Uznemiren onim što se desilo i želeći da sprečim druge događaje, strčao sam sa sprata i stigavši u hol studija povikao sam: Straža, slušaj moja naređenja!“ Nakon toga sam naredio da postave aparat za odbranu. Počeo sam da se penjem uz stepenice, da bih ušao u studio u kom je rađen prenos i gde su se krili legionari. Imao sam u rukama naočare, kako sam izašao iz kancelarije. Pratio me je stražar, šofer Koščug Teodor koji je na brzinu uzeo pištolj sa stalka i Kršmaru Vasile, koji je takođe bio naoružan“.
Tako su Jonesku i njegove kolege bili prvi koji su intervenisali da imobilišu legionare. Nisam stigao do poslednje stepenice, a vrata studija su se širom otvorila, ispred mene su se pojavili legionari atentatori na premijera Armanda Kalineskua, potpuno raščupani, dezorjentisani i nasilni. I dalje se kontrolišući, viknuo sam iz sveg glasa: Ruke gore ili pucam!“ A iza mene pratioci su nanišanili ubice. Nisam stigao da ponovim uzvik, a legionar Miti Dumitresku, koji je bio ispred legionara i izgleda im je bio šef, bacio je svoj pištolj, a za njim je i ostalih sedam sledilo njegov primer, dižući ruke u vazduh“.
Kada je grupa uljeza bila onesposobljena, Jonesku i njegovi pratioci su obezbedili ostatak zgrade. Onseposobio sam ih uz pomoć stražara Društva i telefonski sam obavestio Prefekturu prestoničke policije o tome šta se desilo u sedištu Društva. Odmah sam otišao u studiju gde sam zatekao užasnuti orkestar, a dirigent Konstantin Bobesku, sleđen s palicom u rukama, nije mogao ni reč da izusti. Pijanistkinja, gospođa Vojku, skrenula mi je pažnju da su ubice postavile nešto u nišu iza jednih vrata studija, nišu koja je služila za najave članova orkestra. Pomerivši vrata u stranu, ne malo mi je bilo iznenađenje kad sam video bombu tešku kilogram napunjenu ekrazitom vojnog tipa. Bomba je imala fitilj Bikford od 30-40 cm koji je goreo. Prva briga mi je bila da ovu bombu imobilišem, te sam zgrabio fitilj i zgazio ga nogom“.
Posledice su bile izuzetno teške za legionare. Kalineskuove ubice su odmah pogubljene, a istorija Rumunije zabeležila je još jednu krvavu epizodu uništenja demokratije.