Stogodišnjica rumunsko-poljskih odnosa

Na kraju Prvog svetskog rata, karta Centralne i Istočne Evrope izgledala je drugačije od onoga kako je bilo ranije. Nestalo je osmansko, rusko i austrougarsko carstvo, a na njihovo mesto su nastale nacionalne države. Prvi svetski rat ostavio je za sobom 10 miliona mrtvih, pa ipak, mada omražen rat, gubitnici su smišljali politiku da oružjem povrate izgubljene teritorije. Pobednici su, s druge strane, pokušavali da razviju politiku saveza koja bi sprečila ponovnu pojavu rata. Što se nije moglo izbeći, došavši, uz nekoliko izuzetaka, do novog sukoba između istih neprijatelja iz Prvog svetskog rata.

Steliu Lambru, 18.10.2021, 13:09

Na kraju Prvog svetskog rata, karta Centralne i Istočne Evrope izgledala je drugačije od onoga kako je bilo ranije. Nestalo je osmansko, rusko i austrougarsko carstvo, a na njihovo mesto su nastale nacionalne države. Prvi svetski rat ostavio je za sobom 10 miliona mrtvih, pa ipak, mada omražen rat, gubitnici su smišljali politiku da oružjem povrate izgubljene teritorije. Pobednici su, s druge strane, pokušavali da razviju politiku saveza koja bi sprečila ponovnu pojavu rata. Što se nije moglo izbeći, došavši, uz nekoliko izuzetaka, do novog sukoba između istih neprijatelja iz Prvog svetskog rata.

Rumunija i Poljska su imale zajedničke interese nakon 1918. godine. Ove dve države su se još više zbližile, posebno što je ponovno pojavljivanje zajedničke granice olakšalo nastavak odnosa koji datiraju još iz srednjeg veka. Istoričar Joan Skurtu ispričao nam je kako je došlo do zbližavanja počevši sa 1921. godinom: Konvencija iz marta 1921. godine bila je vojna konvencija koja je predviđala uzajamnu pomoć u slučaju ničim izazvanog napada na istočnu granicu od strane Sovjetske Rusije. Poljska se suočila sa sovjetskim i ukrajinskim trupama i bio joj je potreban takav traktat sa Rumunijom da bi, s jedne strane, osigurala podršku. S druge strane, Poljska je želela da ima prijatelja na južnoj, a Rumunija prijatelja na severnoj granici. Zajednički interes ove dve države. Tradicionalno, Moldavija i Poljska su bile susedne države“.

I Rumuniji i Poljskoj je bilo potrebno priznavanje, a to se moglo postići politikom regionalne saradnje. Drugi stub priznanja bilo je promovisanje principa Društva naroda na evropskom nivou koji se zasnivao na eliminaciji rata da bi došlo do izgradnje mira. Pošto se kaže da se mir čuva pripremama za rat, rumunsko-poljsko zbližavanje je izgrađeno oko vojne saradnje, pomenutom vojnom konvencijom, obnovljenom 1926. godine. Joan Skurtu je rezimirao sadržaj ovog akta: Konvencija je predviđala izradu dokumenta o vojnoj saradnji između dve države. Održano je nekoliko sastanaka između dve zemlje, uspostavljeni su konkretni načini saradnje. Ali u međuvremenu, 1926. godine, ova konvencija je obnovljena formulom koja je govorila da će se dve države međusobno podržavati u slučaju ničim izazvanog napada od strane druge države. Više nije postojala izričita odredba o istočnoj granici“, dakle o granici sa Sovjetskim Savezom. Razgovori su se razvili u smislu pronalaska saradnje između dve vojske i na drugim granicama“.

Međutim, obećavajuća rumunsko-poljska vojna saradnja će postati komplikovana, a Joan Skurtu nam je objasnio: Poljska je bila u teritorijalnom sporu sa Čehoslovačkom, koja je postala saveznik Rumunije kroz Mali Sporazum. Samim tim nisu mogli da se finaliziraju vojni planovi, da se dođe do konkretnih elemenata, do zajedničkih vojnih vežbi i slično. Pošto su Poljska i Čehoslovačka ponovo nastale, došlo je do razlika u mišljenjima između političkih lidera dveju država gde je svaka imala ambiciju da bude u prvom planu kao saveznik. Kada je rumunski ministar spoljnih poslova Take Jonesku 1919. godine predložio liderima dve države Savez od Baltičkog do Crnog mora, ni Poljska ni Čehoslovačka nisu to prihvatile. Regija Tješin, oko koje su se sporile, bila je veoma bogata ugljem. A ovo je bilo vreme kada je ugalj igrao izrazito važnu ulogu. Čehoslovačka je imala i granične probleme sa Mađarskom, dok ih Poljska nije imala. Samim tim Poljsku nije privlačila saradnja sa Čehoslovačkom koja bi mogla da dovede do neprijateljstva Mađarske“.

Evropsko diplomatsko preusmeravanje sredinom 1930. godina, pokušaji Francuske i Velike Britanije, garanta mirovnih ugovora nakon Prvog svetskog rata, da ukrote sve agresivniju nacističku Nemačku doveli su do promena u percepciji. Smeštena izmešu nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, naslednice carske Rusije, dve velike sile sa kojima se dugo borila, još od srednjeg veka i koje su je zdrobile 1795. godine, Poljska je želela da osigura mir na svojim granicama. Joan Skurtu: Poljska diplomatija je u jednom trenutku uspela da ostvari bliske odnose da Sovjetskim Savezom, da dogovori neku vrstu pakta o nenapadanju. Zatim je uspela da zaključi i svojevrsni pakt o nenapadanju s Nemačkom 1934. godine. Dve države, Poljska i Nemačka, obavezale su se da će primeniti Parisku konvenciju iz 1928. godine, koja je predviđala isključenje rata kao sredstva za rešavanje sporova između država. Po ovom pitanju, pukovnik Bek, ministar spoljnih poslova Poljske, vodio je oštru kampanju protiv Nikolaja Tituleskua, predsednika Društva Naroda, koji je imao za cilj postizanja sistema kolektivne bezbednosti od Nemačke. Na kraju, istorija je pokazala da je to bila pogrešna politika. Nemačka je napala Poljsku 1. septembra, a Sovjetski Savez 17. septembra 1939. godine“.

Na žalost, i Poljska i Rumunija postaće žrtve Pakta Ribetrop-Molotov, Poljska 1939. godine, ubrzo nakon nemačko-sovjetskog sporazuma, a Rumunija će uslediti u leto 1940. godine. U znak sećanja na staro prijateljstvo, Rumunija je uspela da pomogne Poljsku, dozvoljavajući političkom rukovodstvu, vojsci i poljskoj blagajni da prođu kroz rumunsku teritoriju i stignu do Zapada.