140 godina od osnivanja rumunske monarhije (16.08.2021)
Steliu Lambru, 16.08.2021, 16:16
Na političkoj mapi Evrope pojavila se 1881. godine Kraljevina Rumunije, nova politička struktura koja, po gledištu kolektivnog uma, imala je zajedničku prošlost od najmanje pola milenijuma. Ali zajednička politička prošlost nije bila toliko duga. Ideja o vankarpatskoj državi je u prethodnim vekovima sporadično kružila u nekoliko više ili manje ostvarivih oblika. Krajem 18. veka ideja o Dakiji, koja je označila dve rumunske kneževine, maglovito se spominjala u prepisci izmedju ruske carice Katarine Velike i cara Austrije, Jozefa II. Do sredine 19. veka ideja o rumunskoj državi će se „de fakto“ ostvariti. Upornim naporima elita iz dve rumunske kneževine, kome se pridodala većina seljaka i varošana koji su podržavali projekat države koju će osnivati Moldavija i Vlaška, ideja o Kraljevini Rumunije počela je da postaje sve jasnija. Još jedna snažna ideja podržala je rumunsku političku izgradnju, naime ideja panevropskog Dunava, slobodne plovidbene rute na celom kontinentu. U stvari, rumunske kneževine su nosile takodje, pre 1859., godine ujedinjenja, naziv „Dunavske kneževine“, s obzirom na snagu izražajnosti velike reke Dunav. Prisustvo Karola od Hohencolerna-Sigmaringena na prestolu nove države dalo je doslednost rumunskoj državi, a vrhunac je postignut 1881. godine, kada je ambiciozni i uporni princ Karol postao kralj Karol I, a njegova zemlja Kraljevina Rumunija. 10. maj 1866., dan kada je Karol stigao u Rumuniju, označio je novi početak za rumunsko društvo, označavajući dobar početak nakon dugog i burnog perioda traganja, neizvesnosti i razočarenja.
Vladavina Karola I bila je duga i plodna izmedju 1866. i 1914. Ovo nije došlo prirodno, a nova institucionalna i društvena konstrukcija stečena je sa velikim poteškoćama. Istoričar Alin Ćupala sa Univerziteta u Bukureštu okarakterisao je prve godine vladavine novog princa, izmedju 1866. i 1871., kao period tranzicije, s obzirom da je dolazak Karola dočekan sa rezervom: „Osim rumunske političke klase, gradjani su sa dovoljno ravnodušnosti primili Karola, jer nisu ga poznavali. On je bio nemački katolički princ, a zato, je za većinu bio stranac. Razočarena vladavinom Aleksandrua Joana Kuze, elita je polagala velike nade u budućeg kralja Karola I. Sa druge strane, moramo reći da je princ doživeo pravi šok kada je stigao u Bukurešt. Kraljica Elisabeta, sa puno humora, prepričavala je epizodu dolaska u Bukurešt, nakon dugog, zamornog i rizičnog putovanja, na kraju kojeg je, u Bukureštu, Karol dosta razočaran realnošću sa kojom se susreo. U poredjenju sa nemačkim gradovima bio je provincijski grad. Bio je iznenadjen da otkrije da njegova rezidencija, kuća Golesku u Bukureštu, ne liči na jednu kneževsku rezidenciju. Pored ovih trenutnih razočarenja, Karol će se prilagoditi i uspeti da prebrodi ovaj težak period početka.“
Ustav iz 1866. godine, jedan od najmodernijih u to vreme, prepisan je sa belgijskog modela, zbog čega je Rumunija bila u to vreme nazvana Belgija Istoka“. Ključni element nove države, nacrt ustava, bio je napisan već od početka nove vladavine. Sa detaljima, istoričar Alin Ćupala: „Po dolasku Karola u zemlju, Ustav je bio skoro gotov. Rumunski političari su uložili značajan napor i ostavili po strani svoje razlike. Ustav će izglasati Ustavotvorna skupština i stupiće odmah na snagu. Brzinu izrade ovog Ustava objasnila su dva uzroka. Prvi, rumunski političari su od samog početka želeli da pred budućeg kralja stave institucionalnu i političku stvarnost, želeli su da izbegnu situaciju koja se pojavila za vreme vladavine Aleksandrua-Joana Kuze. Želeli su da, od samog početka, stvore sistem ustavne monarhije, koji je sa velikom preciznošću popravio nadležnosti monarhijske institucije. Drugi, rumunski političari su bili pritisnuti medjunarodnom situacijom i diplomatskim komplikacijama koje su se pojavile nakon svrgavanja Kuze. Velike sile su konačno priznale ujedinjenje dve rumunske kneževine, Vlaške i Moldavije, samo za vreme vladavine Kuze. Posle 11. februara 1866. godine, Turska i Austrija su zatražile odvajanje kneževina i povratak na stanje pre 1859. Rumunski političari morali su brzo da reše ovu unutrašnju krizu sa komplikacijama na spoljnom planu.“
Vrhunac poteškoća u tranziciji bila je dinastička kriza 1871. godine, kada se princ Karol spremao da potpiše svoju abdikaciju. Ali preuzimanje rukovodstva vlade od strane konzervativaca, na čelu sa Laskarom Katardžiuom, nateraće Rumuniju da konačno i odlučno krene ka postizanju postavljenih ciljeva. Neki istoričari kažu da je, zapravo, prevazilaženje trenutka 1871. godine bila odlučujuća prekretnica u životu savremene Rumunije. Rumuni su iskoristili Krimski rat iz 1853.-1856. godine da evropskim silama predstave verodostojnu državu, koja bi na kraju dovela do ujedinjenja 1859. godine. Predvodjeni Karolom I, oni neće propustiti ni drugu priliku, to jest rusko-turski rat iz 1877.-1878., kada će se rumuni odlučno boriti i na kraju steći nezavisnost. 10. maja 1881., pre 140 godina, bio je učinjen poslednji bitan korak, a Kraljevina Rumunije je postala stvarnost i de jure, ne samo de fakto.
Skoro sve o Rumuniji. Na redu su stranice rumunske istorije, a danasnja tema: 140 godina od osnivanja rumunske monarhije
31.05.2021
Na političkoj mapi Evrope pojavila se 1881. godine Krajevina Rumunije, nova politička struktura koja, po gledištu kolektivnog uma, imala je zajedničku prošlost od najmanje pola milenijuma. Ali zajednička politička prošlost nije bila toliko duga. Ideja o vankarpatskoj državi je u prethodnim vekovima sporadično kružila u nekoliko više ili manje ostvarivih oblika. Krajem 18. veka ideja o Dakiji, koja je označila dve rumunske kneževine, maglovito se spominjala u prepisci izmedju ruske carice Katarine Velike i cara Austrije, Jozefa II. Do sredine 19. veka ideja o rumunskoj državi će se „de fakto“ ostvariti. Upornim naporima elita iz dve rumunske kneževine, kome se pridodala većina seljaka i varošana koji su podržavali projekat države koju će osnivati Moldavija i Vlaška, ideja o Kraljevini Rumunije počela je da postaje sve jasnija. Još jedna snažna ideja podržala je rumunsku političku izgradnju, naime ideja panevropskog Dunava, slobodne plovidbene rute na celom kontinentu. U stvari, rumunske kneževine su nosile takodje, pre 1859., godine ujedinjenja, naziv „Dunavske kneževine“, s obzirom na snagu izražajnosti velike reke Dunav. Prisustvo Karola od Hohencolern-Sigmaringena na prestolu nove države dalo je doslednost rumunskoj državi, a vrhunac nje postignut 1881. godine, kada je ambiciozni i uporni princ Karol postao kralj Karol I, a njegova zemlja Kraljevina Rumunija. 10. maj 1866., dan kada je Karol stigao u Rumuniju, označio je novi početak za rumunsko društvo, označavajući dobar početak nakon dugog i burnog perioda traganja, neizvesnosti i razočaranja.
Vladavina Karola I bila je duga i plodna izmedju 1866. i 1914. Ovo nije došlo prirodno, a nova institucionalna i društvena konstrukcija stečena je sa velikim poteškoćama. Istoričar Alin Ćupala sa Univerziteta u Bukureštu okarakterisao je prve godine vladavine novog princa, izmedju 1866. i 1871., kao period tranzicije, s obzirom da je dolazak Karola dočekan sa rezervom: „Osim rumunske političke klase, gradjani su sa dovoljno ravnodušnosti primili Karola, jer nisu ga poznavali. On je bio nemački katolički princ, a zato, je za većinu bio stranac. Razočarena vladavinom Aleksandrua Joana Kuze, elita je polagala velike nade u budućeg kralja Karola I. Sa druge strane, moramo reći da je princ doživeo pravi šok kada je stigao u Bukurešt. Kraljica Elisabeta, sa puno humora, prepričavala je epizodu dolaska u Bukurešt, nakon dugog, zamornog i rizičnog putovanja, na kraju kojeg je, u Bukureštu, Karol dosta razočaran realnošću sa kojom se susreo. U poredjenju sa nemačkim gradovima bio je provincijski grad. Bio je iznenadjen da otkrije da njegova rezidencija, kuća Golesku u Bukureštu, ne liči na jednu kneževsku rezidenciju. Pored ovih trenutnih razočarenja, Karol će se prilagoditi i uspeti da prebrodi ovaj težak period početka.“
Ustav iz 1866. godine, jedan od najmodernijih u to vreme, prepisan je sa belgijskog modela, zbog čega je Rumunija bila u to vreme nazvana Belgija Istoka“. Ključni element nove države, nacrt ustava, bio je napisan već od početka nove vladavine. Sa detaljima, istoričar Alin Ćupala: „Po dolasku u zemlju, Ustav je bio skoro gotov. Rumunski političari su uložili značajan napor i ostavili po strani svoje razlike. Ustav će izglasati Ustavotvorna skupština i stupiće odmah na snagu. Brzinu izrade ovog Ustava objanila su dva uzroka. Prvi, rumunski političari su od samog početka želeli da pred budućeg kralja stave institucionalnu i političku stvarnost, želeli su da izbegnu situaciju koja se pojavila za vreme vladavine Aleksandrua-Joana Kuze. Želeli su da, od samog početka, stvore sistem ustavne monarhije, koji je sa velikom preciznošću popravio nadležnosti monarhijske institucije. Drugi, rumunski političari su bili pritisnuti medjunarodnom situacijom i diplomatskim komplikacijama koje su se pojavile nakon svrgavanja Kuze. Velike sile su konačno priznale ujedinjene dve rumunske kneževine, Vlaške i Moldavije, samo za vreme vladavine Kuze. Posle 11. februara 1866. Godine, Turska i Austrija su zatražile odvajanje kneževina i povratak na stanje pre 1859. Rumunski političari morali su brzo da reše ovu unutrašnju krizu sa komplikacijama na spoljnom planu.“
Vrhunac poteškoća u tranziciji bila je dinastička kriza 1871. godine, kada se princ Karol spremao da potpiše svoju abdikaciju. Ali preuzimanje rukovodstva vlade od strane konzervativaca, na čelu sa Laskarom Katardžiuom, nateraće Rumuniju da konačno i odlučno krene ka postizanju postavljenih ciljeva. Neki istoričari kažu da je, zapravo, prevazilaženje trenutka 1871. godine bila odlučujuća prekretnica u životu savremene Rumunije. Rumuni su iskoristili Krimski rat iz 1853.-1856. godine da evropskim silama predstave verodostojnu državu, koja bi na kraju dovela do ujedinjenja 1859. godine. Predvodjeni Karolom I, oni neće propustiti ni drugu priliku, to jest rusko-turski rat iz 1877.-1878., kada će se rumuni odlučno boriti i na kraju steći nezavisnost. 10. maja 1881., pre 140 godina, bio je učinjen poslednji bitan korak, a Kraljevina Rumunija je postala stvarnost i de jure, ne samo de fakto.
