Pad rumunskog komunističkog režima i njegove žrtve (21.12.2020)
Iako je na isti način ustoličen u celoj Centralnoj i Istoćnoj Evropi, komunizam je svrgnut na različite načine. U prvoj kategoriji nalaze se Poljska, Madjarska i Čehoslovačka, u kojima je komunizam uklonjen bez nasilja i ljudskih žrtava. U drugoj kategoriji su Nemačka Demokratska Republika i Bugarska, u kojima je nasilje bilo delimično, a u poslednjoj kategoriji Rumunija, u kojoj je komunizma svrgnut nasiljem i žrtavama. Slučaj bivše Jugoslavije, u kojoj je zabeležen najkrvaviji pad komunizma, predstavlja poseban dosije sa mnogo više implikacija. U Rumuniji, Čaušesku je za sobom ostavio krvavi bilans: 1.142 poginula lica, 3.138 ranjenih i 760 uhapšenih ljudi. Nikolaje Čaušesku i njegova supruga Elena su 22. decembra 1989., u podne, poleteli sa zgrade Centralnog Komiteta Rumunske komunističke partije. Ovo je bio trenutak oslobadjanja od komunističkog terora i početka Rumunske revolucije koja je dovela do obnove demokratije. Ali, veoma brzo posle ovog slavnog trenutka pojavila se nedoumica i, istovremeno, pojavili su se mitovi koji su pokušali da unište ono što je stečeno krvlju. Mitovi o Rumunskoj revoluciji su veoma jaki i podstaknuti nepoznatim stvarima koje još uvek postoje. Jedan od najjačih mitova je taj o konfiskaciji revolucije od strane Jona Ilijeskua i njegovih najbližih saradnika. Vrhovni partijski aktivista do 1989., Ilijesku je bio prvi predsednik postkomunističke Rumunije. S obzirom da su na državnom vrhu Rumunije bili Ilijesku i članovi Fronta Nacionalnog Spasa- bivši članovi komunističke partije i tehnokrati, gradjani su počeli da smatraju Revoluciju političkim aranžmanom da bi se Jon Ilijesku domogao vlasti.
Steliu Lambru, 21.12.2020, 13:20
Iako je na isti način ustoličen u celoj Centralnoj i Istoćnoj Evropi, komunizam je svrgnut na različite načine. U prvoj kategoriji nalaze se Poljska, Madjarska i Čehoslovačka, u kojima je komunizam uklonjen bez nasilja i ljudskih žrtava. U drugoj kategoriji su Nemačka Demokratska Republika i Bugarska, u kojima je nasilje bilo delimično, a u poslednjoj kategoriji Rumunija, u kojoj je komunizma svrgnut nasiljem i žrtavama. Slučaj bivše Jugoslavije, u kojoj je zabeležen najkrvaviji pad komunizma, predstavlja poseban dosije sa mnogo više implikacija. U Rumuniji, Čaušesku je za sobom ostavio krvavi bilans: 1.142 poginula lica, 3.138 ranjenih i 760 uhapšenih ljudi. Nikolaje Čaušesku i njegova supruga Elena su 22. decembra 1989., u podne, poleteli sa zgrade Centralnog Komiteta Rumunske komunističke partije. Ovo je bio trenutak oslobadjanja od komunističkog terora i početka Rumunske revolucije koja je dovela do obnove demokratije. Ali, veoma brzo posle ovog slavnog trenutka pojavila se nedoumica i, istovremeno, pojavili su se mitovi koji su pokušali da unište ono što je stečeno krvlju. Mitovi o Rumunskoj revoluciji su veoma jaki i podstaknuti nepoznatim stvarima koje još uvek postoje. Jedan od najjačih mitova je taj o konfiskaciji revolucije od strane Jona Ilijeskua i njegovih najbližih saradnika. Vrhovni partijski aktivista do 1989., Ilijesku je bio prvi predsednik postkomunističke Rumunije. S obzirom da su na državnom vrhu Rumunije bili Ilijesku i članovi Fronta Nacionalnog Spasa- bivši članovi komunističke partije i tehnokrati, gradjani su počeli da smatraju Revoluciju političkim aranžmanom da bi se Jon Ilijesku domogao vlasti.
Dragoš Petresku, profesor Fakulteta Političkih i administrativnih nauka u Bukureštu, autor studija o revolucijama iz 1989. godine, govorio nam je o mitu o ukradenoj rumunskoj revoluciji: “O ukradenoj ili konfiskovanoj revoluciji govorilo se još u prvim trenucima posle promene do koje je došlo 22. decembra 1989. Tada su se na vlasti pojavili ljudi drugog i trećeg reda bivše Komunističke partije koji su zamenili bliske Čaušeskuove saradnike i članove partijske nomenklature, koji bi mogli da budu optuženi za sve probleme 80. godina: za duboku ekonomsku krizu, preterani nacionalizam, asimilaciju nacionalnih manjina, za katastrofalan ugled Rumunije u svetu.
Mit o konfiskovanoj revoluciji je veoma jak u redovima javnog mnjenja, a profesor Dragoš Petresku misli da to sprečava korektno procenjivanje promena koje su se dogodile u zadnjih 30 godina: “Ako polazimo od ideje da su Ilijesku i njegovi saradnici konfiskovali ili ukrali Revoluciju, poništavamo jedan od astralnih trenutaka rumunske istorije u 20. veku. Revolucija je bila najzanimljiviji trenutak koji nas može učiniti ponosnim da smo rumuni. Ilijesku nije mogao kontrolisati nasilno gušenje narodne pobune u Temišvaru koja se transformisala u revoluciju, niti druge momente. Čak više, Ilijesku nije mogao manipulisati širenje revolucije iz Temišvara u Bukureštu, 21. decembra 1989., kada je Čaušesku pokušao da ponovi onaj harizmatičan trenutak od 21. avgusta 1968, kada je osudio intervenciju Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj, niti organizovanje mitinga u Bukureštu.
Drugi veoma jak mit u savesti javnog mnjenja je taj da je rumunska revolucija bila državni udar. Profesor Dragoš Petresku objašnjava: “Ovo je veoma zanimljiva istorijska vežba. Najčešće, mi promenjujemo misljenje o jednom dogadjaju nakon onoga što se dešava posle njega. Drugim rečima, frustracija mnogobrojnih gradjana Rumunije zbog sporog ritma reformi je razlog zbog kojeg su oni negirali samu promenu do koje je došlo 22. decembra 1989. godine. Sporije promene, veoma spora demokratizacija, prisustvo mnogih lica iz bivše srednje komunističke nomenklature i tehnokrata koji su imali veze sa komunističkom partijom činile su da mnogi rumuni negiraju učešće u veoma važnom dogadjaju za našu zemlju. Promene su bile realne, promena vlasti posredstvom revolucije je bila realna, sa 1.100 mrtvih i 3.300 ranjenih Rumunija je jedini slučaj autentične revolucije.
Mit o teroristima koji su učestvovali u rumunskoj revoluciji je lansirala postdecembarska vlast Jona Iljeskua i Fronta Nacionalnog spasa, a u ovaj mit malo rumuna veruje. Dragoš Petresku, profesor Fakulteta Političkih i administrativnih nauka u Bukureštu, autor studija o revolucijama iz 1989. godine, misli da ovaj mit je poslužio ciljevima novih vlasti: “Pitanje terorista striktno je vezano za tragičnu i nepotrebnu smrt ljudi, usled diverzije i konfuzije nastale posle 22. decembra, a koje je kreirala novo ustoličena vlast. Po mom mišljenju, reč je o jasnoj konfuziji, kojom je tadašnja nova vlast želela da konsoliduje svoj položaj i obustavi revolucionarni zamah stanovništva, koje bi moglo zatražiti neposredno kažnjavanje krivih za zloupotrebe u komunističkom periodu, odnosno kažnjavanje bivših oficira Službe bezbednosti- Sekuritatea i bivših članova Komunističke partije koji su imali odlućujuću moć. Diverzija i konfuzija su bile podstaknute mitom o teroristima, koji je Jon Ilijesku stalno podržavao.
Srećom mitovi o Rumunskoj revoluciji nisu jači od onoga što je stečeno 1989. godine, a to je povratak u normalu. U sećanju rumunskog javnog mnjenja ostaje činjenica da se u decembru 1989., komunistički režim srušio bučno i nasilno i da žrtve su predstavile cenu koju su rumuni platili da bi izašli iz začaranog kruga diktature.