Komunistički režim i pismenost u Rumuniji
Likvidacija nepismenosti u Rumuniji predstavila je jedan od uspeha kojim se komunistički režim stalno ponosio i često navodio. Pismenost je bila jedna od opsesija režima koji je želeo da emancipira narod i oslobodi pojedinca od svih dotadašnjih ograničenja. Komunisti su smatrali da je nepismenost bila jedan od velikih hendikepa nižih klasa uporedjenju sa srednjim i višim klasama. Istoričari kažu, medjutim, da je onaj uspeh diskutabilan s obzirom da su troškovi bili mnogo veći od koristi.
Steliu Lambru, 06.04.2020, 11:42
Likvidacija nepismenosti u Rumuniji predstavila je jedan od uspeha kojim se komunistički režim stalno ponosio i često navodio. Pismenost je bila jedna od opsesija režima koji je želeo da emancipira narod i oslobodi pojedinca od svih dotadašnjih ograničenja. Komunisti su smatrali da je nepismenost bila jedan od velikih hendikepa nižih klasa uporedjenju sa srednjim i višim klasama. Istoričari kažu, medjutim, da je onaj uspeh diskutabilan s obzirom da su troškovi bili mnogo veći od koristi.
23. avgusta 1944. godine, Rumunija je napustila alijansu sa Nemačkom i Italijom i pridružila se Ujedinjenim Nacijama. Nedelju dana kasnije, 31. avgusta, sovjetska armija ušla je u Bukurešt, a ovaj trenutak predstavio je novu raskrsnicu u savremenoj istoriji Rumunije. Još od ulaska sovjeta u našu zemlju, komunistička i prokomunistička štampa govorila je o potrebi za likvidacijom nepismenosti. Zvaničan list Rumunske komunističke partije (PCR) Scânteia, u prevodu Iskra, procenio je da je stopa nepismenosti u ruralnoj sredini i malim gradovima od 49%. Autori članaka, a kasnije komunistički lideri, su tendenciozno predstavili onu rumunsku stvarnost negirajući bilo koje prethodne napore za suzbijanje pojave nepismenosti. Komunisti su optužili demokratske vlade zbog namere da diskriminiraju niže klase i blokiraju obrazovanje u seoskoj sredini.
Kristijan Vasile, istoričar bukureštanskog Instituta za istoriju Nikolaje Jorga, istražuje politiku alfabetizaciije koju je komunističi režim vodio u svojim prvim godinama postojanja. On tvrdi da počev od kraja 1947., kampanija suzbijanja nepismenosti je za komunističko rukovodstvo postala, ustvari, značajan deo kulturne revolucije po sovjetskom modelu. Staljinistička propaganda je rekla da u Sovjetskom Savezu nisu više postojali nepismeni ljudi, a istu stvar je tvrdile i komunistička vlast u Rumuniji. Mihail Roler nije bio samo šef istoričara, već i teoretičar pedagogije sovjestke inspiracije. On je i autor knjige o sovjetskoj pedagogiji i o načinu na koji bi trebalo da se pedagoški metodi primene na rumunskom prostoru, precizira naš sagovornik istoričar Kristijan Vasile.
Nepismenost predstavlja ogromnu prepreku na putu privlačenja radnika u rukovodstvo zemlje i u aktivnu izgradnju socijalizma i komunizma. Čovek koji je nepismen nalazi se van politike, tvrdilo se u manifestu kulturne propagande, koji je bio pojednostavljuća i mistificirajuća retorika. Ustoličenje komunističke vlade Petrua Groze, 6. marta 1945. godine, otvorilo je vrata politici alfabetizacije u rumunskoj državi. Ministarstva obrazovanja i kulture trebalo bi da se bave primenom ove politike alfabetizacije, koja je, izmedju ostalog, predvidela širenje školske mreže u ruralnoj sredini i omogućavanje pristupa obrazovanju deci u celoj zemlji. Sem širenja školske mreže, alfabetizacija je bila primenjena i posredstvom filmskih karavana, vizuelne propagande i izlaganja umetničkih dela koji su podsticali na učenje. Veoma efikasno sredstvo alfabetizacije bilo je i služenje vojnog roka, jer i vojska je imala kulturne programe, a mnogi seljaci su učili da pišu i čitaju za vreme služenja vojnog roka. Istovremeno, za vreme služenja vojnog roka i pripadnici nacionalnih manjina su učili rumunski jezik. Ali komunistička pismenost je pretpostavila ideologiju, a cilj znanične kulturne politike bio je širenje marksističko-lenjinističkih učenja.
Medjutim, planovi nisu se odvijali kako su zamislili službenici, jer u praksi su postojale poteškoće, precizira istoričar Kristijan Vasile. On kaže da kampanija alfabetizacije, kako ju je koncipiralo Ministarstvo obrazovanja, naišla je na uzdržanost i čak protivljenje nekih nastavnika i profesora. Nije bilo reči o činjenici da su oni bili buržuji i da prijncipijelno su bili protivnici vlasti, već o sasvim banalnim stvarima. Mnogi učitelji i nastavnici bili su uklonjeni iz tradicionalnih gradskih škola. Drugi su zbog političkih razloga transferisani u seosku sredinu ili u male gradove gde je bilo puno nepismenih ljudi, precizirao je istoričar Kristijan Vasile.
Mladi i još neiskusni učitelji i nastavnici poslati su u seosku sredinu putem mehanizma takozvane reparticije“ radi primene politike komunističke partije, a usled odbijanja da idu na nova radna mesta mnogi prosvetni radnici su proglašeni saboterima i kažnjeni. Kristijan Vasile, istoričar bukureštanskog Instituta za istoriju Nikolaje Jorga, priča da u novembru 1948. godine, nakon analize situacije, vodja inspektora u županiji Kluž, na severo-zapadu Rumunije, je u jednom izveštaju tvrdio da usled reparticija koje smo mi primenili, učitelji zahtevaju da im se plate prekovremeni rad, jer su oni premešteni iz grada u selo. Nekoliko stotina njih podnelo je ostavku te smo odlučili da oni koji odbijaju da ostanu u selima sabotiraju reformu te neće više biti primljeni u drugo mesto i otpušteni, precizirao je istoričar Kristijan Vasile.
Komunistička alfabetizacija je dovela do ugrožavanja obrazovnog sistema, neplaćenog dobrovoljnog rada, abuzivnih transfera i otpuštanja. Istoričari smatraju, medjutim, da je zabeleženo i povećanje obrazovnog nivoa stanovnika. Pobune studenata koji su u glavnom poticali iz seoske sredine i njihova solidarnost sa antikomunističkom revolucijom u Madjarskoj, 1956. godine, predstavile su dokaze činjenice da je razvoj pismenosti išao protiv ideologije i protiv režima.