Industrija vazduhoplovstva u Rumunij
Jedna od tehničkih oblasti sa ubrzanim razvojom posle Prvog svetskog rata bilo je vazduhoplovstvo. Sa malom ali konsolidovanom tradicijom do 1914 godine, rumunsko vazduhoplovstvo je primilo pomoč države za svoju ekspanziju. Posle uspešnjih iskustva Trajana Vuje, Aurela Vlajkua i Henrija Koande i posle važnih otkriča Henrija Koande i Gogua Konstatineskua, rumunska država je uvidela potencijal vazduhoplovstva i uložila je novac za izgradnju civilnih i vojnih aviona. Najvažnija jedinica za proizvodnju aviona je bila Rumunska vazduhoplovna industrija-JAR iz Brašova koja je osnovana 1925 godine i ušla je u vlasništvo rumunske države 1938 godine. U svojoj istoriji od oko 20 godina do 1944 godine , IAR je bio proizvođač 19 vrsta aviona i 9 vrsta motora sa francuskim, nemačkim i italijanskim licencama. Najbolji proizvodi su bili lovački avioni IAR-80 i IAR.81. Inženjer Euđen Manolesku je radio u IAR od 1938 godine. On je bio zaposlen kao inženjer stažista u fabrici motora. Proces proizvodnje je pretpostavljao odvojenu proizvodnju motora i aviona , i zatim je usledilo montiranje motora na avione. U jednom intervju od 1995 godine za Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije, Manolesku se odnosi na slelekciju elitnog osoblja u tom preduzeću. Euđen Manolesku:
Steliu Lambru, 15.04.2019, 16:00
Jedna od tehničkih oblasti sa ubrzanim razvojom posle Prvog svetskog rata bilo je vazduhoplovstvo. Sa malom ali konsolidovanom tradicijom do 1914 godine, rumunsko vazduhoplovstvo je primilo pomoč države za svoju ekspanziju. Posle uspešnjih iskustva Trajana Vuje, Aurela Vlajkua i Henrija Koande i posle važnih otkriča Henrija Koande i Gogua Konstatineskua, rumunska država je uvidela potencijal vazduhoplovstva i uložila je novac za izgradnju civilnih i vojnih aviona. Najvažnija jedinica za proizvodnju aviona je bila Rumunska vazduhoplovna industrija-JAR iz Brašova koja je osnovana 1925 godine i ušla je u vlasništvo rumunske države 1938 godine. U svojoj istoriji od oko 20 godina do 1944 godine , IAR je bio proizvođač 19 vrsta aviona i 9 vrsta motora sa francuskim, nemačkim i italijanskim licencama. Najbolji proizvodi su bili lovački avioni IAR-80 i IAR.81. Inženjer Euđen Manolesku je radio u IAR od 1938 godine. On je bio zaposlen kao inženjer stažista u fabrici motora. Proces proizvodnje je pretpostavljao odvojenu proizvodnju motora i aviona , i zatim je usledilo montiranje motora na avione. U jednom intervju od 1995 godine za Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije, Manolesku se odnosi na slelekciju elitnog osoblja u tom preduzeću. Euđen Manolesku:
,, Tada u IAR je bilo zaposleno 70 inženjera. Svaki novi zaposleni podložen je raznim iskušenjima i ispitima, a ja sam imao probni period za inženjera od 3 meseci. Analizirani su rezultati i zatim se odlučivalo o zapošljavanju i plati koja je 1939 giodine bila za inženjera početnika od 10500 leja mesečno. Radi se o velikim platama. U to doba jedan nastavnik u Politehnici je zarađivao oko 4500 leja mesečno. Svi su morali da se suoče sa probnim periodima, a najteže je bilo za stručne radnike, jer su oni morali biti pravi umetnici u njihovom poslu. U zavisnosti od rezultata primio je i platu. “
IAR je bila dobro organizovana proivođačka jedinica, prava tehnološka laboratorija. Euđen Manolesku:
,,Fabrika motora je sastavljena od ateljea za prozivodnju delova koji je imao oko 600 zaposlenih, atelje za montiranje motora, livnicu za delove od aluminijuma, atelje za tretman delova i probni atelje za motore i delove motora. Još je bio jedan atelje sa specijalnim mašinama za realizaciju alata potrebni u procesu proizvodnje. Svaka fabrika je imala službu za projektovanje motora, službu za projektovanje alata i službu za projektovanje delova motora koji su bili potrebni za motore koje su bile u proizvodnji. “
Na početku rata, motori proizvodeni u Brašovu bili su prema tehničkim standardima vremena. Zbog rata trebalo je da se poboljšaju tehnički standardi motora. Euđen Manolesku:
,, U to doba proizvodili su se u ateljejima za motore , motori od 1000 i 1700 konjskih snaga. Njihova maksimalna visina leta je bila na 4500 metara. Oni su bili specijalno opremljeni, jer na toj visini koja u to doba se smatrala borbenom visinom, motor je trebao da ima maksimalnu snagu. Kasnije, pred kraj rata američki bombarderi su dolazili na visini od 7 hiljade metara, tako da protivasdušna odbrana nije više uspevala da obori avione na toj visini. “
Zavod IAR je postao meta amweičkog bombarodvanja da bi se smanjio borbeni kapacitet koalicije koju je predvodila Nemačka. Američko bombarodvanje od 6 jula 1944 godine je bilo odlučujuće u uništenju proizvođačkog kapaciteta fabrike. Euđen Manolesku seća se na dva amsweička vazušna napada protiv IAR-a:
,,Bila su dva američka bombardovanja. 1944 godine sećam se da je bilo na uskrs bilo je bombardovanje koje je uništilo fasadu zavoda, gde su bili neki topovi za protivazdušnu odbranu. Bila su tamo i skloništa fabrike, koja su u poptpunosti uništena, i bilo je više od hiljadu žrtava koje su se tamo sklonila. Drugo bombardovanje je bilo 6 jula koje je uništilo naročito fabriku motora i atelje u kojem sam ja radio. Baćene su razne vrste bombi, tako da je bila potrebna evakuacija fabrike. Jedan deo fabrike smešten je u Satu Lung, dok je fabrika motora smeštena u Ućea gde se gradila fabrika eksploziva pod nemačkom licencom, koja još nije pokrenula prizvodnju. Na kraju rata mi smo bili smešteni na razne strane, a posle 23 avgusta 1944 godine cela stvar je zamrznuta. “
Posle 1944 godine, IAR je imao u proizvodnji samo male avione, za obuku vojnih pilota i civilne, kao i helikoptere. Fabrika je ponovo osnovana posle 1989 godine, nakon što se suočila sa teškim i mutnim vremenima.