Stranice: Svedočanstva iz Aušvica(26.01.2015)
Za jevreje iz Evrope koncentracioni logor iz Aušvic-Birkenaua je znaćio njihovu sistematsku likvidaciju preko programa kojeg je primenila u praksi nacistička ideologija. Broj ubijenih u tom logoru teško se može proceniti, a prema procenama raznih autora radi se o milion-milion i po jevreja. Iz Severne Transilvanije, mađarske vlasti su poslale u Aušvicu oko 150 hiljada jevreja, počev od proleća 1944 godine. 70 godina posle oslobođenja logora, 27 januara 1945 godine izabrali smo iz arhive Rumunske Radiodifuzije svedočanstva onih koji su preživeli taj pakao. Eva Berger iz Kluža zajedno sa svojom majkom bila je u najmanje 10 radnih logora. Ona je bila u Aušvicu samo 3 dana, ali je to dovoljno da razume šta se tamo događa. Svedočanstvo Eve Berger snimljeno je 1996 godine:
Steliu Lambru, 26.01.2015, 15:55
Za jevreje iz Evrope koncentracioni logor iz Aušvic-Birkenaua je znaćio njihovu sistematsku likvidaciju preko programa kojeg je primenila u praksi nacistička ideologija. Broj ubijenih u tom logoru teško se može proceniti, a prema procenama raznih autora radi se o milion-milion i po jevreja. Iz Severne Transilvanije, mađarske vlasti su poslale u Aušvicu oko 150 hiljada jevreja, počev od proleća 1944 godine. 70 godina posle oslobođenja logora, 27 januara 1945 godine izabrali smo iz arhive Rumunske Radiodifuzije svedočanstva onih koji su preživeli taj pakao. Eva Berger iz Kluža zajedno sa svojom majkom bila je u najmanje 10 radnih logora. Ona je bila u Aušvicu samo 3 dana, ali je to dovoljno da razume šta se tamo događa. Svedočanstvo Eve Berger snimljeno je 1996 godine:
,,Desna strana je znaćila život, a leva smrt. Ja sam bila sa majkom i nismo se držale za rukom, jako smo dosta lićile. Verovatno da nisu videli da smo majka i kćerka tako da su nas smestili na desnu stranu. Nismo znale šta to znaći, a ostali članovi porodice na levoj strani, jer smo imale tetke, sa malom decom, a oni sa malom decom nisu im bili potrebni tako da su istrebljeni. Ono što sam spazila još od početka i to sam rekla majci je bilo da tamo se nije čula nijedna ptica, jako je bila neka šuma. Bio je negde maj, jun i nema nijedne ptice? Kasnije sam razumela da tamo su gasne komore i verovatno vetar je nosio gas i pepeo, tako da životinje i ptice nisu mogle tamo da žive. Kasnije sam videla i svog oca koji je bio na levoj strani. Oni su nam kazali: idite mirni, jer ćete se susreti, starci će biti podeljeni zajedno sa decom i biće dobro za sve. Prošla sam tu kapiju na kojoj je pisalo Arbejt maht fraj i kazala sam sebi da to mora biti nešto dobro. Smestili su nas u barakama i ošišali tako da nisam prepoznala ni svoju majku. Sedela je pored mene i prepoznala sam je samo po glasu, jer ošišana je izgledala kao muškarac. Držale smo se za ruku. Ja sam imala sreće da ostanem samo 3 dana u Aušvicu. To znaći da posle samo 3 dana oslobodila sam se svega šta je tamo bilo, ni nemogu da vam sve opišem. “<
><
>
U maju 1944 godine Mauricju Sabović iz Sigetul Marmacijej bio je u geto u Višeu posle hortističke okupacije Severne Transilvanije. 1997 godine on je ispričao kako je bio blizu smrti u Aušvicu. On je radio u jednoj fabrici van ovog logora:
,, Dan u logoru je protekao ovako: u 5 buđenje, brzo istuširanje ili pranje i posle u redu smo išli na doručak gde smo primili oko 100 grama hleba, margarin i čaj ili crnu kafu. U 6 morali smo biti spremni da krenemo u Glejvicu, fabrika nije bila blizu nas trebalo je da pešačimo oko kilometar-dva. Na ovom putu oni koji su bili po stranama primili su batine, a oni u sredini ne. U fabrici nisu nas oni tukli, već civili. SS-ovci su bili oko fabrike da ne bežimo, dok unutra su bili takođe ovi uhapšeni, nemci komunisti u kojima su imali više poverenja. Oni su se brinuli da mi radimo. Bili su i jevreji iz Poljske koji su se ponašali ružno sa nama kao nemci. Za njih nije bilo važno da smo i mi jevreji, oni su bili ljuti na nas zašto nismo stigli tamo 39 godine, zašto smo stigli 44 godine? Oni su nas optuživali da smo stigli prekasno, i umesto da nam pomognu pravili su nam težak život. Radili smo i brinuli smo da izbegnemo batine.’’<
><
>
Električar Oto Šarudi iz Baja Mare ispričao je 1997 godine slićne stvari kao i ostali preživeli. U junu 1944 godine jevreji iz Baja Mare iz geta su ukrcani u robnim vozovima sa destinacijom Aušvic:
,, Iz Aušvica voz nas je povukao 6 kilometara do stanice Birkenau, gde je bio logor za istrebljenje. U Birkenau bili smo u logoru cigana, gde su i komandanti bili cigani. Palicama su nas terali da idemo što brže. Zamislite oko hiljadu ljudi u jednoj štali koji su trebali da beže napolju kroz mala vrata. Tamo smo ostali oko nedelju dana kada su došli SS-ovci i pitali su koji je po struci građevinar, tako da smo se prijavili. Tamo su nam dali i broj, ja sam bio 13034. Vodili su nas 6 kilometara do Aušvica. Podelili su nas po struci, a mi smo bili 16 električara koje su nas vodili u ateljeu. Bio je veliki atelje u kojem su bile i bandere, trebalo je da se popneš na te bandere da bi povukao kabal napolje. To nam je bio ispit i od 16 ostali smo samo dvojica. Mene su postavili da proverim ograde, jer su bile sa strujom. “<
><
>
Mali broj ideologa je uspelo da u samo jednoj reči predstavi zločin, kao što je to ćinio nacizam, a ta rec je Ausvic.