Politička psihijatrija u komunističkoj Rumuniji(20.10.2014)
Politička psihijatrija smatrana je dobrim načinom za represiju u doba komunističkog režima. Verovatno ona se je pojavila u poststalinističko doba u Sovijetskom savezu i njena sepcifićnost nije bila da širi teror u masama kao što je bio slučaj sa standardnom represijom, već samo da izoluje i umno uništi one koji su se protivili režimu. Procedura je bila jednostavna: disidentima i protivnicima režima, zdravim osobobama postavljena im je dijagnoza šizofrenije ili umnog poremećaja. Oni su na silu vođeni u psihijatrijskim bolnicama, gde su im davali lekove koje im nisu bile potrebne i pomešani su sa realnim pacijentima. Nekima je zahtevano da odustanu od svojih političkih stavova i mišljenja da bi se dokazivalo njihovo lećenje. Australijski psihijatar Sidnej Bloh koji se bavio represijom u Sovietzskom savezu podržava ideju da se ona pojavila kada je Moskva pokušala da se oslobodi lošeg ugleda u svetu koji je bio posledica tih velikih suđenja predstava u doba Staljina. Lekar Jon Vijanu broji se među prvim rumunima koji su osudili u inostranstvo ovu vrstu represije komunističke države protiv svojih građana. 1977 godine, nakon što je emigrirao u Švajcarsku, Vijanu se je pridružio jednoj međunarodnoj grupi, Ženevska iniciativa protiv političke psihijatrije koja se bavila naročito sovijetskom psihijatrijom. Vijanu se seća kako je sve počelo u Rumuniji:
Steliu Lambru, 20.10.2014, 15:46
Politička psihijatrija smatrana je dobrim načinom za represiju u doba komunističkog režima. Verovatno ona se je pojavila u poststalinističko doba u Sovijetskom savezu i njena sepcifićnost nije bila da širi teror u masama kao što je bio slučaj sa standardnom represijom, već samo da izoluje i umno uništi one koji su se protivili režimu. Procedura je bila jednostavna: disidentima i protivnicima režima, zdravim osobobama postavljena im je dijagnoza šizofrenije ili umnog poremećaja. Oni su na silu vođeni u psihijatrijskim bolnicama, gde su im davali lekove koje im nisu bile potrebne i pomešani su sa realnim pacijentima. Nekima je zahtevano da odustanu od svojih političkih stavova i mišljenja da bi se dokazivalo njihovo lećenje. Australijski psihijatar Sidnej Bloh koji se bavio represijom u Sovietzskom savezu podržava ideju da se ona pojavila kada je Moskva pokušala da se oslobodi lošeg ugleda u svetu koji je bio posledica tih velikih suđenja predstava u doba Staljina. Lekar Jon Vijanu broji se među prvim rumunima koji su osudili u inostranstvo ovu vrstu represije komunističke države protiv svojih građana. 1977 godine, nakon što je emigrirao u Švajcarsku, Vijanu se je pridružio jednoj međunarodnoj grupi, Ženevska iniciativa protiv političke psihijatrije koja se bavila naročito sovijetskom psihijatrijom. Vijanu se seća kako je sve počelo u Rumuniji:
,, Negde 1967 godine-1968 godine ja kao početnik na Univerzitetskoj klinici za psihijatriju iz Bukurešta bio sam prisutan na neke razgovore ćiji tačni cilj sam ga ignorisao. Kada sam bio u kancelariji profesora šefa katedre Vasilea Predeskua čuo sam da doktor Angeluca što sam kasnije video i u dosijejima Nacionalnog saveta za proučavanje arhiva bivše sekuritate ima dvostruku funkciju, najime istovremeno je direktor bolnice i predstavnik sekuritate u istoj bolnici što je bilo veoma retko. Čuo sam ga kako govori da sprema zaokruživanje nekih velikih psihijatrijskih bolnica sa bodljikavom žicom i njihovo opremanje psima čuvarima u kojima je sledilo da se vode opasni umni bolesnici. Nisam razumeo od početka o ćemu se radi, jako sam po nešto saznao iz priča koja su kružila o sovijetskoj psihijatriji. Nisam razumeo zbog kojeg razloga odjednom se toliko povečao broj opasnih bolesnika i da su oni postali toliko opasni da moraju biti pod pravim zatvorskim nadzorom. “
Jako je režim Nikolaja Čaušeska tvrdio da je antisovijetski, politička psihijatrija je smatrana od strane režima u Bukureštu veoma dobra ideja koja je pozajmljena iz Moskve. Jon Vijanu:
,,Usledio je skup za otvaranje Univerzitetske 1969-1970 godine koji je održan na Univerzitetskom trgu i na kojem je direktno učestvovao i Nikolaje Čaušesku. U jednom dugom govoru kao što mu je bila navika, on je rekao i sledeće: samo jedan ludak može pomisliti da socialistički poredak može nestati u Rumuniju. Za njih mi imamo sredstva za lećenje. Tada sam pravio vezu između onoga što sam čuo u kabinetu profesora Predeskua sa tvrdnjama doktora Angeluca i razumeo sam da se nešto sprema. Ustvari nije se spremalo, već je počelo. Dosijeji kojima sam kasnije imao pristup dokazali su da su protivnici režima vođeni u bolnice. Vremenom sam upoznao neke ove protivnike režima iz direktnog iskustva.”
Jon Vijanu seća se i jednog slučaja kojeg je direktno upoznao, najime advokata Haralambija Joneskua iz Brašova. Ponovo Jon Vijanu:
,, Govorim o slučaju jednog advokate iz Brašova, penzionera kojeg sam ja smatrao još mladim, nije navršio ni 70 godina. On je poslao pismo Ujedinjinim nacijama tvrdeći da u Rumuniju ne poštuju se ljudska prava. Bilo je nešto nezamislivo, pravo ludilo da kažeš tako nešto u tadašnjoj Rumuniji. Sekuritate koja je pratila sve kada se radilo o međunarodnoj pošti, zaplenila je ovo pismo, uhapsila je advokata i vodila ga na ekspertizu u bolnicu Đorđe Marinesku iz Bukurešta. On je proglašen umnim bolesnikom, zadržan je neko vreme u bolnicu, kasnije istina je da je držan u kučnom pritvoru sa obavezom da se jednom nedeljno vrati u kliniku. Posle toga ja sam otišao iz zemlje i saznao sam da je preminuo. U međuvremenu pošto sam ja bio u inostranstvo zamolio me je da više ne spominjen njegov slučaj, jer mu je rećeno da se ne koristi njegov slučaj protiv režima. Drugim rećima bio je ucenjen i čak i ja sam se osećao ucenjenim, i neko vreme više nisam koristio ovaj slučaj. Bili su i drugi slučajevi sa kojima sam lićno upoznat kao na primer književnika Jona Vulkaneskua. Bio je pesnik bez nekog velikog ugleda i jednog trenutka video sam ga u centralnoj bolnci pošto je imao neko političko suđenje. Treba da kažem da ni Jon Vulkanesku nije bio umni bolesnik, jer je kasnije uspeo da emigrira i postao je upravnik u New Jorku jednog velikog kompleksa zgrada. Takvom profesijom ne bi se mogli baviti umni bolesnici.”
Među onima koji su patili zbog psihijatrijskog lećenja broji se i poznati borac protiv komunističkog režima Vasile Paraskiv. Ipak, ukupni broj onih koji su osetili na svoijoj koži političku psihijatriju u Rumuniji teško se može proceniti i stručnjaci su uzdržani da saopšte neke brojke, a pitanje odgovornosti je veoma složeno. Postoji mali broj informacija, a velika većina odgovornika u međuvremenu su preminuli. Danas je veoma važno da govorimo o patnjama tadašnjih žrtava jednog divljeg i zločinačkog režima.
Politička psihijatrija smatrana je dobrim načinom za represiju u doba komunističkog režima. Verovatno ona se je pojavila u poststalinističko doba u Sovijetskom savezu i njena sepcifićnost nije bila da širi teror u masama kao što je bio slučaj sa standardnom represijom, već samo da izoluje i umno uništi one koji su se protivili režimu. Procedura je bila jednostavna: disidentima i protivnicima režima, zdravim osobobama postavljena im je dijagnoza šizofrenije ili umnog poremećaja. Oni su na silu vođeni u psihijatrijskim bolnicama, gde su im davali lekove koje im nisu bile potrebne i pomešani su sa realnim pacijentima. Nekima je zahtevano da odustanu od svojih političkih stavova i mišljenja da bi se dokazivalo njihovo lećenje. Australijski psihijatar Sidnej Bloh koji se bavio represijom u Sovietzskom savezu podržava ideju da se ona pojavila kada je Moskva pokušala da se oslobodi lošeg ugleda u svetu koji je bio posledica tih velikih suđenja predstava u doba Staljina. Lekar Jon Vijanu broji se među prvim rumunima koji su osudili u inostranstvo ovu vrstu represije komunističke države protiv svojih građana. 1977 godine, nakon što je emigrirao u Švajcarsku, Vijanu se je pridružio jednoj međunarodnoj grupi, Ženevska iniciativa protiv političke psihijatrije koja se bavila naročito sovijetskom psihijatrijom. Vijanu se seća kako je sve počelo u Rumuniji:
,, Negde 1967 godine-1968 godine ja kao početnik na Univerzitetskoj klinici za psihijatriju iz Bukurešta bio sam prisutan na neke razgovore ćiji tačni cilj sam ga ignorisao. Kada sam bio u kancelariji profesora šefa katedre Vasilea Predeskua čuo sam da doktor Angeluca što sam kasnije video i u dosijejima Nacionalnog saveta za proučavanje arhiva bivše sekuritate ima dvostruku funkciju, najime istovremeno je direktor bolnice i predstavnik sekuritate u istoj bolnici što je bilo veoma retko. Čuo sam ga kako govori da sprema zaokruživanje nekih velikih psihijatrijskih bolnica sa bodljikavom žicom i njihovo opremanje psima čuvarima u kojima je sledilo da se vode opasni umni bolesnici. Nisam razumeo od početka o ćemu se radi, jako sam po nešto saznao iz priča koja su kružila o sovijetskoj psihijatriji. Nisam razumeo zbog kojeg razloga odjednom se toliko povečao broj opasnih bolesnika i da su oni postali toliko opasni da moraju biti pod pravim zatvorskim nadzorom. “
Jako je režim Nikolaja Čaušeska tvrdio da je antisovijetski, politička psihijatrija je smatrana od strane režima u Bukureštu veoma dobra ideja koja je pozajmljena iz Moskve. Jon Vijanu:
,,Usledio je skup za otvaranje Univerzitetske 1969-1970 godine koji je održan na Univerzitetskom trgu i na kojem je direktno učestvovao i Nikolaje Čaušesku. U jednom dugom govoru kao što mu je bila navika, on je rekao i sledeće: samo jedan ludak može pomisliti da socialistički poredak može nestati u Rumuniju. Za njih mi imamo sredstva za lećenje. Tada sam pravio vezu između onoga što sam čuo u kabinetu profesora Predeskua sa tvrdnjama doktora Angeluca i razumeo sam da se nešto sprema. Ustvari nije se spremalo, već je počelo. Dosijeji kojima sam kasnije imao pristup dokazali su da su protivnici režima vođeni u bolnice. Vremenom sam upoznao neke ove protivnike režima iz direktnog iskustva.”
Jon Vijanu seća se i jednog slučaja kojeg je direktno upoznao, najime advokata Haralambija Joneskua iz Brašova. Ponovo Jon Vijanu:
,, Govorim o slučaju jednog advokate iz Brašova, penzionera kojeg sam ja smatrao još mladim, nije navršio ni 70 godina. On je poslao pismo Ujedinjinim nacijama tvrdeći da u Rumuniju ne poštuju se ljudska prava. Bilo je nešto nezamislivo, pravo ludilo da kažeš tako nešto u tadašnjoj Rumuniji. Sekuritate koja je pratila sve kada se radilo o međunarodnoj pošti, zaplenila je ovo pismo, uhapsila je advokata i vodila ga na ekspertizu u bolnicu Đorđe Marinesku iz Bukurešta. On je proglašen umnim bolesnikom, zadržan je neko vreme u bolnicu, kasnije istina je da je držan u kučnom pritvoru sa obavezom da se jednom nedeljno vrati u kliniku. Posle toga ja sam otišao iz zemlje i saznao sam da je preminuo. U međuvremenu pošto sam ja bio u inostranstvo zamolio me je da više ne spominjen njegov slučaj, jer mu je rećeno da se ne koristi njegov slučaj protiv režima. Drugim rećima bio je ucenjen i čak i ja sam se osećao ucenjenim, i neko vreme više nisam koristio ovaj slučaj. Bili su i drugi slučajevi sa kojima sam lićno upoznat kao na primer književnika Jona Vulkaneskua. Bio je pesnik bez nekog velikog ugleda i jednog trenutka video sam ga u centralnoj bolnci pošto je imao neko političko suđenje. Treba da kažem da ni Jon Vulkanesku nije bio umni bolesnik, jer je kasnije uspeo da emigrira i postao je upravnik u New Jorku jednog velikog kompleksa zgrada. Takvom profesijom ne bi se mogli baviti umni bolesnici.”
Među onima koji su patili zbog psihijatrijskog lećenja broji se i poznati borac protiv komunističkog režima Vasile Paraskiv. Ipak, ukupni broj onih koji su osetili na svoijoj koži političku psihijatriju u Rumuniji teško se može proceniti i stručnjaci su uzdržani da saopšte neke brojke, a pitanje odgovornosti je veoma složeno. Postoji mali broj informacija, a velika većina odgovornika u međuvremenu su preminuli. Danas je veoma važno da govorimo o patnjama tadašnjih žrtava jednog divljeg i zločinačkog režima.