Udruženje Pro Transilvanija
Prema Bečkom sporazumu, 30. avgusta 1940. godine Nemačka i Italija su zahtevale od Rumunije da ustupi severnu Transilvaniju Mađarskoj. To je bio drugi teritorijalni gubitak Rumunije 1940. godine, nakon gubitka Basarabije i Severne Bukovine u junu, koje je pripojio Sovjetski Savez. Uslediće i treća teritorijalna amputacija, 6. septembra 1940. godine, kada je Kvadrilaterala ili Južna Dobrudža pripojena Bugarskoj posle Krajovskog sporazuma. Severna Transilvanija je imala 43.492 kvadratna kilometra i oko 2.400.000 stanovnika, prema popisu iz 1930. godine koji je sprovela rumunska država. Tako su Rumuni predstavljali približno 50% stanovništva ustupljene teritorije, dok su Mađari predstavljali 38%. Bečki sporazum nastao je kao rezultat mađarske revizionističke politike nakon Trijanonskog mira iz 1920. godine, zaključenog između Antante i Mađarske nakon završetka Prvog svetskog rata.
Steliu Lambru, 22.05.2023, 14:33
Prema Bečkom sporazumu, 30. avgusta 1940. godine Nemačka i Italija su zahtevale od Rumunije da ustupi severnu Transilvaniju Mađarskoj. To je bio drugi teritorijalni gubitak Rumunije 1940. godine, nakon gubitka Basarabije i Severne Bukovine u junu, koje je pripojio Sovjetski Savez. Uslediće i treća teritorijalna amputacija, 6. septembra 1940. godine, kada je Kvadrilaterala ili Južna Dobrudža pripojena Bugarskoj posle Krajovskog sporazuma. Severna Transilvanija je imala 43.492 kvadratna kilometra i oko 2.400.000 stanovnika, prema popisu iz 1930. godine koji je sprovela rumunska država. Tako su Rumuni predstavljali približno 50% stanovništva ustupljene teritorije, dok su Mađari predstavljali 38%. Bečki sporazum nastao je kao rezultat mađarske revizionističke politike nakon Trijanonskog mira iz 1920. godine, zaključenog između Antante i Mađarske nakon završetka Prvog svetskog rata.
Nametanje ustupanja severne Transilvanije Mađarskoj nije bilo bez posledica. A najdramatičniji su bili progoni Rumuna i Jevreja. Druga posledica bila su proterivanja i izbeglice, oko 500.000 Rumuna je bilo primorano da napusti Transilvaniju, predstavljajući administrativno osoblje sa svojim porodicama i elitu.
Ali izbeglice i prognani nisu se pomirili sa stanjem stvari. Grupa mladih intelektualaca je 15. novembra 1940. osnovala Udruženje Pro Transilvania, koje je imalo i radio stanicu, sa vođom Nacionalne seljačke partije Julijuom Manijuom kao počasnim predsednikom. Cilj udruženja je uglavnom bio da osudi teritorijalno otimanje. Udruženje je delovalo tajno, ali su, ipak, članovi udruženja dobili vojnu radio stanicu sa kojom su počeli da emituju program iz grada Brašova otprilike dva do tri sata dnevno.
Profesor Viktor Marian je bio deo udruženja Pro Transilvania, a 1997. godine intervjuisao ga je Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije: Bila je tajna stanica i stalno su nas pratili, zato smo se selili s mesta na mesto. Drugo mesto gde smo postavili radio stanicu, posle ulice Kastelului br. 41, bila je ona na Tampi. Pronašli smo kolibu jednog napuštenog pašnjaka u kojoj smo mogli da se nastanimo. Ko je sarađivao na ovoj tajnoj radio stanici?Animator je bio Leon Bokiš, pored njega su bili Lučijan Valja, Justin Iliješ i ja.Sarađivao sam sa njima do sredine 1942. godine, jer sam već 1942. godine bio imenovan u obrazovanje u Brašovu i smanjene su mi mogućnosti da nastavim delatnost“.
Radio-stanica se zvala Slobodna Rumunija“, bila je prenosiva i imala je domet od oko 100 kilometara. Viktor Marijan je rekao da je stanica bila dobro postavljena i da su informacije koje su prosleđene stanovništvu okupirane teritorije dobijali preko kurira ili, određenim kanalima, čak i od vojske: Bio je prilično dobro postavljen, jer se iz Brašova, posebno u regionu Sekiumi i Targu Mureš, lako mogao uhvatiti. Želim da napomenem da sam čuo ljude iz Kluža, udaljenog 230 kilometara, koji su rekli da često hvataju ovu tajnu stanicu koja je emitovala emisije. Hoću da kažem da se iz Tampe stanica preselila na vrh Postavarua, od Postavarua do Pjatra Mare, ali ja više nisam bio prisutan kod ovih premeštanja, pričao mi je o njima Leon Bokiš, sa kojim sam bio veoma dobar prijatelj. Iz Pjatra Mare je premešten u planine Fagaraš,poslednja selidba je bila na planinu Fagaraš kada su ga potpuno otkrili i svi su pobegli.Ostavili su opremu i pobegli i od tada ova stanica ne emituje.To bilo do 1942. godine“.
Viktor Marijan je podsetio i da su novine Udruženja Pro Transilvanija, Erdelj“, imalo važan doprinos u održavanju nade među Rumunima: Ove novine, Erdelj, koje je vodio Anton Jonel Murešanu, davale su nam mnogo podataka u vezi sa evolucijom na frontu i o međunarodnim događajima. Dakle, mi smo znali sve akcije Julija Manija na spoljnom planu kroz Stokholm, Ankaru, Kairo i tako dalje. Bili smo informisani, dakle, mogli smo dati tačne informacije vezane za diplomatske napore. Kad bi se pojavile ove informacije, osećali smo da nas neko prati, čuli smo to u aparatu. I tad bi se odmah selili, gasili bi i kretali odatle, jer u trenutku kad bismo dali ove vesti da Rumunija želi da izađe iz rata, Nemci su sigurno imali sofistikaniju opremu i uhvatili bi nas“.
Kako je front napredovao u Sovjetskom Savezu, tako je aktivnost članova Udruženja Pro Transilvanija postajala sve teža, da bi 1942. godine bila potpuno prekinuta. Na savet Julijua Manijua, oni koji su radili na radiju su otišli, a stanica je bila napuštena u planinama. Ali ne zadugo. Dve godine kasnije, 1944. godine, sudbina se menja i Severna Transilvanija, zbog koje su načinjeni svi kompromisi, ponovo postaje deo Rumunije 1947. godine.