Tudor Vladimiresku (19.07.2021.)

U januaru 1821. godine u Olteniji, na zapadu kneževine Vlaške, rodio se pokret sa političkim ciljevima. Vodja pokreta bio je Tudor Vladimiresku, koji je delovao pod uticajem ideja prosvetiteljskog nacionalizma tog vremena. On je ranije služio u ruskoj vojsci, a kasnije je postao trgovac. Na čelu 5.000 vojnika, Vladimiresku stigao je u martu u Bukurešt, gde je pokušao da materijalizuje svoje ideje. Rukovodio je kneževinom Vlaškom skoro dva meseca, te je posle toga napustio Bukurešt, plašeći se od moguće turske intervencije. 21. maja 1821. godine Vladimireskua su ubili grčki nacionalisti koji su ga optužili za izdaju. Taj pokret, koji se zbio pre 200 godina, odavno se smatra početkom rumunske nacionalne emancipacije. Ali regionalna politička situacija bila je malo složenija. Važni akteri su bili takodje grčki nacionalisti koji su nastojali da steknu grčku nezavisnost delovanjem revolucionarnog udruženja Eterija“ (Bratstvo). Grčki nacionalizam je dobio snažnu podršku Rusije, ali je u Ujedinjenim rumunskim kneževinama dobio i podršku grčkih vladara iz Fanara. Otomansko carstvo je, počev od 1716. godine, imenovalo vladare grčkog porekla iz carigradske četvrti Fanar da vode kneževine Vlaške i Moldavije. Zato su 18. vek, nazvan fanariotskim vekom“, savremenici doživljavali negativno, kao i istorija uopšte. Ono što se na prvi pogled činilo kao rumunsko-grčka zajednička borba pretvorila se 1821. godine u dva odvojena projekta, grčki i rumunski, sa različitim putevima. U interviju sa istoričarom Alinom Čupalom rekonstituisali smo istoriju pokreta koji je vodio Tudor Vladimiresku pre 200 godina. Čupala je želeo da razgovara u prvom redu o suštinskom doprinosu rumunskih patriotskih boljara pokretanju pobune :Uloga visokog rumunskog plemstva bio je element o kome se uglavnom govorilo vrlo malo, a skoro u tišini tokom komunističkog režima. Visoko rumunsko plemstvo bilo je pod uticajem prosvetiteljskih ideja koje su sa zapada prodrle na Balkan kroz grčku kulturu. Ove ideje, koje je deo visokog rumunskog plemstva asimilirao, praktično su izazvale neslaganje koje vidimo posebno pred kraj druge polovine 18. veka. Reč je o raskidu izmedju grčkog nacionalnog projekta i onoga što je počelo da postaje rumunski nacionalni projekat. Drugim rečima, sudarili su se grčki nacionalizam, koji su u rumunskim kneževinama promovisali fanariotski prinčevi i grčki boljari, sa nacionalizmom odredjenog dela visokog rumunskog plemstva. Zato je rumunsko plemstvo pokušavalo da pronadje rešenja za uklanjanje fanariota“.

Steliu Lambru, 19.07.2021, 13:27

U januaru 1821. godine u Olteniji, na zapadu kneževine Vlaške, rodio se pokret sa političkim ciljevima. Vodja pokreta bio je Tudor Vladimiresku, koji je delovao pod uticajem ideja prosvetiteljskog nacionalizma tog vremena. On je ranije služio u ruskoj vojsci, a kasnije je postao trgovac. Na čelu 5.000 vojnika, Vladimiresku stigao je u martu u Bukurešt, gde je pokušao da materijalizuje svoje ideje. Rukovodio je kneževinom Vlaškom skoro dva meseca, te je posle toga napustio Bukurešt, plašeći se od moguće turske intervencije. 21. maja 1821. godine Vladimireskua su ubili grčki nacionalisti koji su ga optužili za izdaju. Taj pokret, koji se zbio pre 200 godina, odavno se smatra početkom rumunske nacionalne emancipacije. Ali regionalna politička situacija bila je malo složenija. Važni akteri su bili takodje grčki nacionalisti koji su nastojali da steknu grčku nezavisnost delovanjem revolucionarnog udruženja Eterija“ (Bratstvo). Grčki nacionalizam je dobio snažnu podršku Rusije, ali je u Ujedinjenim rumunskim kneževinama dobio i podršku grčkih vladara iz Fanara. Otomansko carstvo je, počev od 1716. godine, imenovalo vladare grčkog porekla iz carigradske četvrti Fanar da vode kneževine Vlaške i Moldavije. Zato su 18. vek, nazvan fanariotskim vekom“, savremenici doživljavali negativno, kao i istorija uopšte. Ono što se na prvi pogled činilo kao rumunsko-grčka zajednička borba pretvorila se 1821. godine u dva odvojena projekta, grčki i rumunski, sa različitim putevima. U interviju sa istoričarom Alinom Čupalom rekonstituisali smo istoriju pokreta koji je vodio Tudor Vladimiresku pre 200 godina. Čupala je želeo da razgovara u prvom redu o suštinskom doprinosu rumunskih patriotskih boljara pokretanju pobune :Uloga visokog rumunskog plemstva bio je element o kome se uglavnom govorilo vrlo malo, a skoro u tišini tokom komunističkog režima. Visoko rumunsko plemstvo bilo je pod uticajem prosvetiteljskih ideja koje su sa zapada prodrle na Balkan kroz grčku kulturu. Ove ideje, koje je deo visokog rumunskog plemstva asimilirao, praktično su izazvale neslaganje koje vidimo posebno pred kraj druge polovine 18. veka. Reč je o raskidu izmedju grčkog nacionalnog projekta i onoga što je počelo da postaje rumunski nacionalni projekat. Drugim rečima, sudarili su se grčki nacionalizam, koji su u rumunskim kneževinama promovisali fanariotski prinčevi i grčki boljari, sa nacionalizmom odredjenog dela visokog rumunskog plemstva. Zato je rumunsko plemstvo pokušavalo da pronadje rešenja za uklanjanje fanariota“.

Prednosti koje su imali Grci nisu imali Rumuni i obrnuto. Grci su u Vlaškoj imali politički, administrativni i vojni kapacitet, dok su Rumuni imali ekonomsku mogućnost. Istoričar Alin Čupala smatra da je Tudor Vladimiresku bio rešenje koje je pronašlo rumunsko plemstvo, a koje niko nije očekivao: Tudor Vladimiresku se pojavio u ovim okolnostima. On je bio čovek akcije i vojnog iskustva. Borio se tokom rusko-otomanskog rata 1806.-1812. godine i čak je bio odlikovan od strane ruskih vojnih vlasti. Njega su unajmili ovi rodoljubivi boljari i pozvali u Bukurešt, gde su mu poverili novac, sa zadatkom da ode u Olteniju i da organizuje, naoruža i dovede „pandure“, to jest lokalne vojnike, u Bukureštu. Medjutim, čim je stigao u Olteniju, primetio je da je dobio autoritet, da se svoja naredjenja poštuju tako da je odlučio da oko sebe sakupe oko 5.000 pandura i da sam odluči o svim akcijama. Odvojio se od početnog projekta visokog plemstva i otputovao u Bukurešt sa sve jasnijom namerom da popuni vakuum moći koji je stvoren nakon smrti poslednjeg fanariotskog princa Vlaške“.

Pitali smo istoričara Alina Čupalu koji je bio zajednički interes visokog plemstva i Vladimireskua? : Postojao je zajednički cilj visokog plemstva i Tudora Vladimireskua, pre svega interes uklanjanja vladara grčkog porekla. Saradnja se prekinula kada je Vladimiresku sve odluke doneo sam. U tom trenutku, veliki rumunski boljari su jednostavno pobegli u Brašov i Sibiu (u centru današnje Rumunije) gde su tražili sklonište, a Vladimiresku je ostao sam i pokušao da nametne svoj autoritet. Ima puno dokumenata koji nam pokazuju njegove stalne pokušaje da dobije podršku preostalih boljara u zemlji, jer samo boljari su mogli da mu daju legitimitet potreban za preuzimanje vlasti “.

Grčki nacionalni pokret čekao je veliku podršku Rusije. Ali, ovaj nije došao, a Vladimireskuova vojska pandura odvajala se od grčke, situacija je postala zbunjujuća i nju su rešavale otomanske trupe. Pitali smo istoričara Alina Čupalu da li u ovom slučaju možemo govoriti o neuspehu. Dogadjaji su se preklapali sa grčkom revolucijom i kada je Otomansko carstvo diplomatskim kanalima dobilo uveravanja da Rusija neće intervenisati u korist grčke revolucije, intervenisala je osmanska vojska. Zanimljivo je da nigde nije bilo sukoba izmedju osmanskih trupa i boraca Tudora Vladimireskua, što jasno pokazuje da je cilj otomanske intervencije bio likvidiranje grčke revolucije“.

Tragična smrt Tudora Vladimireskua i tadašnji dogadjaji pozitivno su se odrazili na potomstvo. Na presto Rumunskih kneževina vratile su se rumunske elite koje su i smislile buduću artikulisanu nacionalnu strategiju.