Tragedije rumunske revolucije: slučaj Otopeni(22.12.2014)
Rumunska revolucija od decembra 1989 godine je najvažniji događaj koji je obeležio istoriju Rumunije u drugoj polovini 20 veka. Takav izliv masovne energije je nešto neviđeno do tada za većinu rumuna. Dešavalo se nešto jedinstveno i svi građani su osečali potrebu da učestvuju u obnovi Rumunije. Ti veliki trenutci vraćanja slobode imali su i svoje tragične događaje. Među takvim događajma broji se i masakar iz Otopenja od 23 decembra. Zbog jednog nesporazuma, branioci aerodorma otvorili su vatru na konvoj od 3 kamiona i tim povodom ubili su 50 vojnika koji su došli da pojačaju bezbednost aerodroma. Smatrani teroristima, vojnici su platili cenom života lošu obuku branioca aerodroma, propuste u komunikaciji, protivrećne naredbe, nervozu ljudi i posledice glasina. Zajedno sa istoričarem Šerbanom Paveleskuom odnosimo se u nastavku na taj crni dan rumunske revolucije posle 25 godina od tog nemilog događaja:
Steliu Lambru, 18.12.2014, 19:12
Rumunska revolucija od decembra 1989 godine je najvažniji događaj koji je obeležio istoriju Rumunije u drugoj polovini 20 veka. Takav izliv masovne energije je nešto neviđeno do tada za većinu rumuna. Dešavalo se nešto jedinstveno i svi građani su osečali potrebu da učestvuju u obnovi Rumunije. Ti veliki trenutci vraćanja slobode imali su i svoje tragične događaje. Među takvim događajma broji se i masakar iz Otopenja od 23 decembra. Zbog jednog nesporazuma, branioci aerodorma otvorili su vatru na konvoj od 3 kamiona i tim povodom ubili su 50 vojnika koji su došli da pojačaju bezbednost aerodroma. Smatrani teroristima, vojnici su platili cenom života lošu obuku branioca aerodroma, propuste u komunikaciji, protivrećne naredbe, nervozu ljudi i posledice glasina. Zajedno sa istoričarem Šerbanom Paveleskuom odnosimo se u nastavku na taj crni dan rumunske revolucije posle 25 godina od tog nemilog događaja:
,, Incident od 23 decembra 1989 godine broji se među događajma koji treba da služi kao prava škola za obuku vojnika. U vojnoj istrazi na suđenju koje je trajalo 18 godina, svedoćanstva preživelih dokazuju da postoji splet okolnosti i faktora koji su imali za posledicu događaje od te noći i sledećeg jutra. Konkretno, u odbrani aerodroma Otopeni učestvovale su više manjih jedinica Ministarstva nacionalne odbrane, ali i granićara, uprave vojnog vazduhoplovstva kao i patriotske garde. Treba se istaći da neki elementi iz redova branioca nisu imali potrebnu vojnu obuku, dok su se drugi baš u to vreme obučavali. Najvredniji i najbolje obučeni elementi bili su razoružani i smatrani su sumnjivim. Odnosim se ovde na pripadnike Specijalne jedinice za protivterorističku borbu i Ministarstva unutrašnjih poslova, zaduženi za bezbednost aerodroma. “<
><
>
Šerban Pavelesku predstavlja raspored branioca i pretpostavke koje su vodile ka ovoj tragediji:
,, Bili su razmešteni redovi branioca na nivou 1 sprata starog aerodroma, ali i na nivou kopna na zgradi Uprave civilnog vazduhoplovstva koja je bila blizu ulaza u aerodrom. Bili su razmešteni vojnici sa lakim pešadijskim naoružanjem, ali i sa teškim pešadijskim naoružanjem kao što su mitraljezi od 14,5 mm. Oni su tamo stajali već više od 48 sati, bili su umorni, dogodili su se i incidenti o kojima neznamo ako su bili realni ili ne. Znamo da su branioci verovali da se radi o realnim incidentima. Ljudi su bili i nervozni, i kako je pokazala kasnije istraga vojnog tužilaštva i loše su rukovođeni. Postojala je i loša komunikacija između elemenata koji su pripadali braniocima i onih koji su vršili koordinaciju sa zgrade Uprave civilnog vazduhoplovstva. “<
><
>
23 decembra u zoru pojaćanja poznata pod nazivom jedinica Kampina, jer su poticala iz škole podoficira Ministarstva unutrašnjih poslova iz grada Kampine krenula su za Otopeni. Ponovo Šerban Pavelesku:
,, Jedinica iz Kampine primila je naređenje od komandanta trupa sekuritate, Grigorea Gice da krene ka aerodromu. Branioci koji su već upozoreni telefonskim pozivima, preko javne televizije i ćak i preko običnih veza komande da će biti napadnuti, čekali su ova pojaćanja na drugom mestu. Ono što je jasno je da jako je jedinica Kampina trebala da uđe preko službenog puta koji je išao do terminala za prevoz robe aerodoroma, oni su ušli paralelno putem koji je išao prema starom aerodromu, dakle direktno u pravcu branioca. “<
><
>
Tragićni kraj koji je čekao vojnike iz Kampine je bio samo logična posledica okolnosti koje je ranio predstavio Šerban Pavelesku:
,, Oko 7 sati ujutro u decembru još nije bilo svetlo. Ljudi su bili umorni, bilo je i više uzbuna u toku noći. U celom ovom okviru postojao je preterani entuziazam od strane kapetana Zorila koji da bi zaustavio kamione otvorio je vatru upozorenja. U tom trenutku kada je otvorio vatru, oni koji su bili na krovu Uprave civilnog vazduhoplovstva su verovali da se radi o napadu. Nisu imali realnu komunikaciju sa onima u aerodoromu i iz prve linije, tako da su i oni otvorili vatru. To je krvoproliće koje se teško moglo zaustaviti. Preživeli vojnici iz jedinice Kampina vikali su da se predaju, sišli su iz kamiona, razoružani su i držani rukama uvis. Ćula se ponovo vatra i niko nezna da li je to realna pucnjava. Braniocima se ćinila realna. Usledilo je taj efekat koji je postojao svuda u toku revolucije, najime da se ćuje samo jedan pucanj i da krene odjednom opšta vatra bez da se cilja u nešto precizno. Usledio je novi masakar kada su vojnici jedinice Kampina ponovo meta paljbe koja traje oko 10 minuta. Na kraju kada su ranjeni preživeli vojnici preuzeti, pojavio se i autobus smene civilne službe. Ponovo je usledila paljba u kojoj je poginulo i 7 civila.”<
><
>
Vojnici iz jedinice Kampina platili su svojim životima pobedu revolucije. Pre 25 godina oni koji su poginuli u Otopenju su pravi heroji Rumunije koji nisu strahovali da krenu tamo gde su bili potrebni.
