Ruski projekti o Basarabiji
Steliu Lambru, 27.11.2017, 16:12
Počev od 1812 godine, nakon anektiranja Basarabije od strane Rusije pojavljuje se pitanje državnotvornosti teritorije između reka Prut i Dnjestar. Ta godina predstavlja trenutak početka velikog suparništva koji traje već više od 200 godina koji zajedno sa pitanjem rumunskog blaga obeležavaju odnose Rumunije i Rusije. 1812 godine, Rusija se približila Dunavu, dok su se u Evropi dogodili veliki ratovi koje je vodila Francuska Napoleona. U konfliktu sa Francuskom i Otomanskim Carstvom Rusija je želela da stigne do moreuza između Mediteranskog i Crnog mora, a pravac njene ofanzive je bio ka rumunskom prostoru. Posle rusko-turskog rata od 1806 do 1812 godine, mirom sklopljen u Bukureštu, Rusija je okupirala polovinu Moldavije, teritorija nazvana od tada Basarabija. Na ovaj način državnotvornost današnje Republike Moldavije pojavljuje se u kontekstu suparništva između francuskog, ruskog i otomanskog carstva, a ona postaje mnogostranačka periferija, jer se tamo susreću više periferija. Istoričar Andrej Kuško iz Državnog univerziteta u Kišinjevu smatra da zbog evropskih nemira u prve 2 decenije 19 veka pojavila se Baasrabija na mapi Evrope. Andrej Kuško:
,, Anektiranje Basarabije od strane Ruskog Carstva posmatra se samo usko i površno. Ono se smatra više kao diplomatsko-vojna nagodba, naravno radi se i o tome, ali se mora imati u vidu da je 1812 godine kada se Rusija približila Dunavu postojala snažna konkurencija između Carstva Napoleona i Ruskog Carstva. Dakle od samo početka pitanje Basarabije koje nije direktno povezano za ratove Napoleona, pojavljuje se u kontekstu konkurencije između carstva kada se ruska armija povukla u Basarabiju. Pošto rumunske knježevine nisu anektirane, Basarabija je trebala da postane deo Ruskog carstva. Iz perspektive ruskih posmatrača, oni se ne proširuju, već se povlaće. “
Basarabija kao entitet pojavljuje se od ničega, u smislu da ranije nije postojao nijedan presedan koji da je legitimiše. Ona je veštačka tvorevina i to se vidi i iz reagovanja i nejasnog ponašanja ruskih birokrata koji su došli u regionu i nisu znali šta dalje sa njom. Andrej Kuško tvrdi da je ruska uprava izradila 3 plana za novu teritoriju:
,, Postoje 3 plana za razmišljanje o ovom regionu i oni su uzastopni. Prvi je izrađen odmah nakon sklapanja mira iz Bukurešta: Basarabija je morala biti kao izlog, pokrajina model za narode sa Balkana. Basarabija je podređena grčkom projektu, kako je on predstavljen na početku 19 veka, a pravi ulog je južno od Dunava. Ova prva vizija o Basarbiji je plasira u otomanskom i dunavskom kontekstu. “
Pojava Basarabije je prošla složenijim procesom koje su imale u vidu ideje tog vremena o državi, organizovanju prostora, pokušaja primene modernih vrednosti i misije na koju se obavezala Rusije. Andrej Kuško tvrdi da druga ruska strategija je inaspirisana iz zapadnih modela:
,, Mnogo zanimljivije su te dve vizije. Jedna je vizija koja pridružava Basarabiju u mislima ruskih birokrata sa zapadnim periferijama carstva, Poljskom, Finskom, Baltičkim državama, dakle te periferije koje su imale konsolidovane elite, istorisku tradiciju i koje su imale privilegovani status u doba ruskih administrativnih iskustva u toku vladavine Aleksandra I. 1818 godine pokrenut je projekat autonomije Basarabije, od kojeg se odustalo posle manje od decenije, jer ruski birokrati traže posrednike sa kojima da sarađuju, dakle lokalne plemiče. Oni nisu otkrili plemiče kao one koji su postojali u Poljskoj i Finskoj. Pojavulje se ono što možemo nazvati dvolićnost prostora Basarabije, jer nemožemo govoriti o jednom regionu. Basarabija je region u velikim promenama u prvim decenijama, u procesu formiranja, bar do 1834 godine kada granica na Prutu se pojaćava, ali prava granica ostaje Dnjestar. “
Ruski plan o integraciji Basarabije primenjen je u 19 veku u doba careva, a ponovno anektiranje u 20 veku samo je pojaćalo to. Ponovo Andrej Kuško:
,, Treči administrativni plan za integraciju Basarabije u Ruskom carstvu na kraju će pobediti. Radi se o pridruživanju Basrabije sa teritorijom na istoku, najime Novom Rusijom. To se dogodilo odmah nakon 1828 godine posle ukidanja autonomije, kada je Basarabija smatrana više kao teritorija za kolonizaciju sa stranim kolonistima, naročito na jugu. Iz perspektive centra, jedan pokušaj autonomije kao onaj pokrenut 1818 godine nemože se više zamisliti i nije bio ni profitabilan. Ovde postoji opasnost u analizi ovih planova, najime da se vidi koherentnost tamo gde ona nije postojala. Modeli koje su pratili ruske birokrate nisu bili toliko dobri kako ih predstave današnji istoričari. Da ne zaboravimo da do 1830 godine, Basarabija se nije ni pojavila na ruskim mapama kao odvojeni region od preostalog rumunskog prostora iz perspektive rusa. Basarabija je deo teritorija sa rumunskim življem kao i Vlaška i Moldavija, a percepcije su slićne. Rusi su imali veliki problem da odvoje specifićnost ovog regiona ne samo u odnosu na Rusko Carstvo, već i u odnosu na celokupni rumunski prostor. “
Basarabija je na ovaj način postala gubernija, ali na perfieriji ruske države. Sa rumunskim većinskim življem do danas, njena istorija je povezana za interese velikih carstva.
