Rumuni iz Austrougarske i ujedinjenje Besarabije sa Rumunijom
U godinama Prvog svetskog rata, Rumuni iz Austrougarske su regrutovani i poslati da se bore na frontu za svoju zemlju. Ali mnogi Rumuni iz Transilvanije, Banata, Maramureša i Bukovine, svaki nazvan po istorijskoj pokrajini odakle su došli, više nisu smatrali Austrougarsku svojom zemljom i nisu hteli da se bore protiv Rumuna u Rumuniji.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 07.04.2025, 16:05
U godinama Prvog svetskog rata, Rumuni iz Austrougarske su regrutovani i poslati da se bore na frontu za svoju zemlju. Ali mnogi Rumuni iz Transilvanije, Banata, Maramureša i Bukovine, svaki nazvan po istorijskoj pokrajini odakle su došli, više nisu smatrali Austrougarsku svojom zemljom i nisu hteli da se bore protiv Rumuna u Rumuniji. A kada su mnogi pali u zatočeništvo, njihov pogled na budućnost se iz temelja promenio. Ako su Rumuni u Rumuniji ušli u vatru Prvog svetskog rata 1916. godine, Rumuni u Austrougarskoj su doživeli njegove strahote od početka, od 1914. Najviše ih je poslato u Galiciju ili u današnjoj zapadnoj Ukrajini, kao i u Italiji. Neki su dezertirali, a drugi su pali u ruke ruske vojske kao zarobljenici. Procesi savesti kroz koje su prolazili Rumuni u austrougarskoj vojsci, uhvaćeni između vršenja dužnosti prema svojoj zemlji i osećaja da se ne bore protiv drugih Rumuna, imali su veliki uticaj u rumunskoj književnosti i publicistici.
Kada je Rumunija ušla u sukob 1916. godine, pojavila se ideja o oslobađanju rumunskih vojnika u austrougarskoj vojsci zarobljenih u ruskim logorima i uključivanju u rumunsku vojsku, ideja koju je ruska vlada u početku odbacila. Prema procenama rumunskih vlasti, oko 120.000 Rumuna iz austrougarske vojske držano je kao ratni zarobljenici u ruskim logorima. Nakon upornih napora rumunske vlade, ruska vlada je 1917. pristala na osnivanje korpusa rumunskih dobrovoljaca iz Transilvanije i Bukovine, a komandant korpusa je bio general Konstantin Koanda, otac budućeg pronalazača Henrija Koande, vojnog atašea Rumunije u Sankt Peterburgu.
Kroz Deklaraciju iz Darnice, lokaliteta u blizini Kijeva, gde su dovedeni oni koji su se opredelili za rumunsku vojsku, transilvanijski i bukovinski dobrovoljci su svedočili volju da se Rumunija ujedini sa teritorijama Austrougarske naseljenim Rumunima. Otprilike 1.800 rumunskih vojnika iz austrougarske vojske formiralo je prvi odred koji će u leto 1917. stići u Rumuniju i učestvovati u krvavoj bici kod Marašeštija. Ukupno, do marta 1918. godine, oko 10.000 bivših rumunskih vojnika iz austrougarske vojske odlučilo je da se pridruži rumunskoj vojsci.
Konsistentno je prisustvo korpusa erdeljskih i bukovinskih dobrovoljaca u savezu Besarabije, Bukovine, Banata, Maramureša i Transilvanije sa Kraljevinom Rumunijom 1918. godine. Prvo ujedinjenje je bilo u martu 1918. godine kada je Savet zemlje, zakonodavno telo Barasabije, doneo odluku o ujedinjenju sa Rumunijom. General Titus Garbea, koga je 1994. godine intervjuisao Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju, kada je imao 101 godinu, seti se da je akt u Kišinjevu bio prvi dobar znak koji je rumunsko društvo dobilo, nakon što je bilo prinuđeno da zaključi mir sa Centralnim silama, kao rezultat povlačenja Rusije iz rata. Anarhija koja je zahvatila region nakon pobede boljševičke revolucije bila je faktor koji je ubrzao to ujedinjenje u kojoj su učestvovali i Transilvanci i Bukovinci.
„Tada je sa neba pala veoma sjajna zvezda i Besarabija se obratila nama i ujedinila se sa nama. Uteha nam je bilo ujedinjenje Besarabije, u kome sam ja učestvovao 27. marta 1918. godine. Rusi su bili kao nitkovi u svojoj zemlji, a posebno u Besarabiji, gde svuda pljačkali i silovali. Rumunska vojska je došla sa osećajem za red i Besarabi su se pokazali kao veoma patriotski raspoloženi, čak smo sebi rekli <Bože, mislili smo samo na Transilvaniju!>, posebno ja, koji sam po majci iz Transilvanije. Ali ovi Besarabi su bolji rodoljubi od Transilvanaca. I zaista su načinili ujedinjenje sa velikim entuzijazmom.“
General Garbea, mladi potporučnik od 25 godina 1918., sećao se žara trenutka koji je zahvatio sve. A uloga Transilvanaca u toj zajednici bila je, kako je rekao, velika.
„Primio sam, sa Besarabcima sa kojima sam svakodnevno bio u kontaktu, ovaj savez sa velikim oduševljenjem, pogotovo što je došlo naređenje: nema više krađe, nema više pljačke, nema više ubijanja ljudi. U Besarabiji, na ujedinjenju 27. marta 1918. godine, neki od rumunskih erdeljskih i bukovinskih vojnika koji su bili zatvorenici pretvoreni su u rumunske jedinice blizu Kjeva, te poslati u Besarabiju. Došli su u Besarabiju oko ujedinjenja. I kako su bili puni entuzijazma, posebno Bukovinci i Erdeljci, doneli su zdravu, rumunsku atmosferu u Besarabiju. A kada smo trebali da krenemo u Moldaviju da je branimo, a ostala je vrlo mala vojska, dodali su se ovi Transilvanci koji su došli iz Darnice, tako se zvao grad kod Kijeva. Zajedno sa rumunskim patriotama Konstantinom Stereom, Aleksandrom Margilomanom, Vasileom Morcunom doneli su u Besarabiju, posebno u Kišinjev, veoma povoljnu atmosferu za Rumuniju.“
Korpus Transilvanaca i Bukovinaca ispisaće, iste 1918. godine, još jednu nezaboravnu stranicu istorije tog vremena. Učestvovaće odlučno, na jesen, u ujedinjenju Bukovine sa Kraljevinom Rumunijom.
