Muzika i kontrakultura u komunističkoj Rumuniji

Komunistički režim u Rumuniji nametnuo je stroge mere u svim oblastima društvene aktivnosti, uključujući i kulturu za koju su kulturni aktivisti i cenzura ustanovili zvanične direktive. Ova situacija je važila za sve domene kulture, a oblici koji nisu poštovali državna naredjenja bili su marginalizovani i smatrani predstavnicima podzemne kulture ili kontrakulture. Sem simfonijske I operske muzike, kontrakultura je bila prisutna u rok, džez, bluz i folk muzici. Pop muzika je najviše poštovala komunističke direktive te se najviše svidela državnim organima. U roku, džezu, bluzu i folku bilo je malo umetnika koji su se izrazili nepoštujući komunističke direktive, zbog teškog pristupa izvorima inspiracije, te zato je bilo malo pokušaja komponovanja slobodnih muzičkih poruka. Medjutim, kontrakultura se pojavila kao potreba za slobodom kreacije i izražavanja koju su ljudi sasvim prirodno osećali. Izvori inspiracije, poput bit, rok, bluz i džez muzike sa ploča izdavanih na Zapadu, prodrli su u Rumuniju istovremeno sa običnim prizvodima, kao što su bila odeća i obuća, kozmetika ili nakit. Sem onih koji su nezakonito prodavali ove proizvode, strani studenti koji su studirali u Rumuniji doneli su ploče sa muzikom koja nije postojala na rumunskom tržištu. Muzička kontrakultura bila je prisutna u Rumuniji I posredstvom džez programa Glasa Amerike, koji je realizovao Vilis Konover, i programa rok muzike Slobodne Evrope, koji je realizovao Kornel Kirijak.

Steliu Lambru, 16.12.2019, 16:22

Komunistički režim u Rumuniji nametnuo je stroge mere u svim oblastima društvene aktivnosti, uključujući i kulturu za koju su kulturni aktivisti i cenzura ustanovili zvanične direktive. Ova situacija je važila za sve domene kulture, a oblici koji nisu poštovali državna naredjenja bili su marginalizovani i smatrani predstavnicima podzemne kulture ili kontrakulture. Sem simfonijske I operske muzike, kontrakultura je bila prisutna u rok, džez, bluz i folk muzici. Pop muzika je najviše poštovala komunističke direktive te se najviše svidela državnim organima. U roku, džezu, bluzu i folku bilo je malo umetnika koji su se izrazili nepoštujući komunističke direktive, zbog teškog pristupa izvorima inspiracije, te zato je bilo malo pokušaja komponovanja slobodnih muzičkih poruka. Medjutim, kontrakultura se pojavila kao potreba za slobodom kreacije i izražavanja koju su ljudi sasvim prirodno osećali. Izvori inspiracije, poput bit, rok, bluz i džez muzike sa ploča izdavanih na Zapadu, prodrli su u Rumuniju istovremeno sa običnim prizvodima, kao što su bila odeća i obuća, kozmetika ili nakit. Sem onih koji su nezakonito prodavali ove proizvode, strani studenti koji su studirali u Rumuniji doneli su ploče sa muzikom koja nije postojala na rumunskom tržištu. Muzička kontrakultura bila je prisutna u Rumuniji I posredstvom džez programa Glasa Amerike, koji je realizovao Vilis Konover, i programa rok muzike Slobodne Evrope, koji je realizovao Kornel Kirijak.

Značajni su bili i stihovi koje je predložila kontrakultura, a najčešće oblik izražavanja bila je ironija, koja je stiumulisala ideje i razmišljanje. Strašan nedostatak hrane i veoma tmurna atmosfera ’80. godina učinili su da stihovi postanu veoma relevantni za muziku nonkonformističkih umetnika. Iako je komunistički režim učinio male ustupke kontrakulturi, dozvoljavajući organizovanje džez festivala u gradovima Sibiju i Kostinešti, ova nije bila sloboda već samo periferni prostor, iza kojeg je oštra stvarnost ošamarila sve rumune. Istoričar Sorin Antohi govori o početku prehrambene krize: “Opšta kriza dobara široke potrošnje je za mene postala veoma vidljiva 1980. godine, kada sam se vratio sa džez Festivala iz Sibijua. U železničkoj stanici u Ploještu, u jutarnim satovima, video sam veliki red, ustvari veliku gužvu, pred prodavnicom iz koje su ljudi kupili pola paketa maslaca, jer tolika je bila porcija.”

Neki umetnici u komunističkoj Rumuniji su pokušavali da izbegnu one oblike muzičkog izražavanja, koje su nametnule tadašnje vlasti i cenzura. Jedan od ovih umetnika bio je arhitekta Aleksandru Andriješ, važan predstavnik muzičke kontrakulture ’70. i ‘80. godina. Dve od njegovih najuspešnijih pesama bile su “Kakav lep grad” i “Na informativnom programu” (Ce oraș frumos/ La Telejurnal). U prvoj pesmi on je ironično pevao o opštem prisustvu fabrika i zavoda, koji nisu poštovali urbanske prinicipe i trendove, i o privilegovanim stanovnicima specijalnih rezidencijalnih četvrti kojima su vlasti pridavale posebnu pažnju. Druga pesma je bila neka mešavina ironije i subverzivnog smisla, koja je postala pravi hit ’80. godina, kada je prehrambena kriza oštro pogodila Rumuniju. Na nedavnoj pres konferenciji, Aleksandru Andriješ govorio je o počecima svoje ljubavi prema nezvaničnoj muzici: “Moram priznati da sam, s jedne strane, imao sreću što je sestra moje majke, usled venčanja, otišla u Ameriku 1966. godine i imao pristup knjigama i pločama koje nismo našli na rumunskom tržištu. Sa druge strane, imao sam onaj album koji je izdao Smithsonian Muzej i koji je bio prava enciklopedija tradicionalne američke muzike, posle 1900. godine. Naravno da su me vlasti pozvale na saslušanja da im kažem šta je sa onim paketom koji sam dobio iz SAD.”

Engleski jezik bio je osnovni element muzičke kontrakulture te se Aleksandru Andriješ seti kako je u gimnaziji, profesorka engleskog donela na časovima ploče sa muzikom Rolling Stones-a. Ali on nije pevao na engleskom: ”Za mene najvažnija je bila činjenica da nisam mogao da čujem u rumunskoj muzici ono što sam čuo u muzici na drugim jezicima. Naravno da me rumunska muzika nije zanimala, zbog stihova bez ukusa onih kompozitora i izvodjača koji nisu hteli da imaju probleme sa državnim vlastima. Što se stihova tiče, postojale su samo dve varijante: bili su tekstovi bez ikakve poruke ili stihovi rumunskih klasičnih pesnika koje su vlasti odobrile. Zato sam počeo da komponujem pesme, onakve kakve bih ja hteo da slušam. Nikada nisam mislio da ću ih ikada pevati na jednoj sceni.”

Publika u Rumuniji je obožavala proizvode muzičke kontrakulture i posle 1989. godine, ne zbog njihove sadašnje relevantnosti, te zbog njihove tadašnje vrednosti.