Muzej svakodnevne istorije

Muzeji su javni ili privatni kulturni prostori u kojima se ljudi dive predmetima i proživljavaju prošla vremena. Muzej je na neki način vremeplov, utočište od svakodnevice, od rutine i od obaveza koje svako od nas ima. Ovo je takođe mesto koje liči na mesta hodočašća gde ljudi traže odgovore na manje ili više nova pitanja koja sebi postavljaju.

Steliu Lambru, 11.10.2021, 17:43

Muzeji su javni ili privatni kulturni prostori u kojima se ljudi dive predmetima i proživljavaju prošla vremena. Muzej je na neki način vremeplov, utočište od svakodnevice, od rutine i od obaveza koje svako od nas ima. Ovo je takođe mesto koje liči na mesta hodočašća gde ljudi traže odgovore na manje ili više nova pitanja koja sebi postavljaju.

Navikli smo da u muzeju vidimo impozantne figure, velike vojskovođe, velike političke vođe, ličnosti iz kulture, herojske, izuzetne trenutke. Ali muzeji su i arhive svakodnevnog života, naizgled beznačajnih predmeta kojima se ljudi okružuju. I ovaj svemir običnog nije ništa manje važan od univerzuma jedinstvenih ili posebnih predmeta. Obični predmeti postaju posebni jer ih protok vremena čini jedinstvenim. Postoje specijalizovani muzeji, ali čak i oni veliki, relevantni za sećanje jedne nacije, mogu čuvati zbirke ličnih i porodičnih predmeta. To čini i Narodni muzej Istorije Rumunije.

Osnovan 1970. godine, Narodni muzej Istorije Rumunije nastavljač je rumunske muzejske tradicije vezane za istoriju i arheologiju koja se javlja u drugoj polovini 19. veka. Najvažnije blago je doneto u Narodni muzej Istorije Rumunije, pre svega predmeti od plemenitih metala, predmeti koji su sada na javnom mestu na kom se može osigurati njihova bezbednost i vidljivost. Sedište muzeja, u jednoj od najreprezentativnijih zgrada u centru Bukurešta, u Palati Pošte, koristi instituciji da privuče posetioce.

Ali politika Narodnog muzeja Istorije ima za cilj i dodavanje privatnih kolekcija u već postojeće nasleđe. Nedavno je Korina Kirjak, jedna od najcenjenijih umetnica pop muzike u Rumuniji, poklonila predmete iz svoje lične kolekcije Narodnom muzeju Istorije. Korina Kirjak, rođena 1949. godine, ćerka je muzičara; njen otac je bio kompozitor i profesor na Narodnom Univerzitetu Muzike u Bukureštu, a majka pijanistkinja i profesorica na istom Univerzitetu. Prilikom potpisivanja ugovora o donaciji. Ernest Oberlander-Tarnovjanu, direktor muzeja, istakao je da istoriju podjednako čine obični ljudi i njihovi predmeti, kao i markantne ličnosti. Istorija je ipak naš život, svačiji. Naš život, iz dana u dan, pretvara se u istoriju. Naravno, nisu svi toga svesni, ali sam uveren da putem onoga što čini, gospođa Korina Kirjak ima ovaj osećaj, da pripada istoriji. I mogu ovo da potvrdim, na nekoliko načina: slušanjem pesama koje izvodi decenijama. U pejzažu rumunske muzike iz ’70., ’80. i ’90. godina, gospođa Korina Kirjak se lako razaznaje kao nekonvencionalna osoba“.

Donacija Korine Kirjak ima još jedan značaj, naime slavu umetnika-donatora, što može poslužiti kao primer i za druge donatore nasleđa. Ernest Oberlander-Tarnovjanu: Gospođa Korina Kirjak je deo generacije koja je učinila mnogo u veoma teškim i komplikovanim vremenima. Pored talenta, gracioznosti i rada koji je uložila, gospođa Korina Kirjak i dalje ima veoma važnu osobinu koju bi svi trebali ceniti: ona je i savesni građanin. Ovo što se danas događa je dokaz njene odgovornosti prema porodici, prema onima koji su joj prethodili, ali i prema sopstvenom poslu. Smatram da nema boljeg mesta za predstavljanje, očuvanje, isticanje ovih dokumenta koje donira Narodnom Muzeju. Ovde je njihovo mesto, njihova kuća i radovao bih se ako bi više građana sledili primer gospođe Korine Kirjak. Ovde imamo dokaz da je reč o velikom umetniku, slobodnom čoveku, čoveku odgovornom prema nasleđu koje ima i koja smatra da institucija kao što je Narodni Muzej je najbolje mesto da ovo nasleđe bude čuvano i prikazano“.

Korina Kirjak je izjavila da su je sećanja iz detinjstva na muzeje i želja da svoje lično blago podeli sa drugima naterale na donaciju. Celu godinu sam se pripremala, mislila šta da uradim sa ovim stvarima koje su meni izuzetno važne. I shvatila sam, nakon što sam celog života putovala sa roditeljima ili sama po svetskim muzejima, da njihovo mesto nije kod kuće, u fascikli, već negde u muzeju. Pokucala sam na vrata muzeja i upitala sam ih da li bi želeli donaciju predmeta iz 1915. godine, sa suvim žigom i portretom kralja Ferdinanda? Rekla sam da takođe imam i matursku diplomu moje bake, Armenke, iz 1901. godine, iz Adapazarije u Turskoj. I polako, po vrućini prošlog leta, ekipa iz muzeja je došla kod mene u kuću i počeli smo da pravimo odabir. Veoma sam srećna što dokumenta mojih roditelja, mojih baka i deka, pa čak i moja dokumenta mogu videti i drugi, bez potrebe da ih pozivam u sopstveni dom“.

Narodni muzej Istorije Rumunije je takođe muzej svakodnevne istorije, ne samo od nacionalne važnosti. I Korina Kirjak je doprinela njegovom nasledstvu.