Mitovi o Rumunskoj revoluciji
Nikolaje Čaušesku i njegova supruga Elena su 22. decembra 1989., u 12 časova i 8 minuta, poleteli sa zgrade Centralnog Komiteta Rumunske komunističke partije. Ovo je bio trenutak oslobadjanja od komunističkog terora i početka Rumunske revolucije koja je dovela do obnove demokratije. Ali, veoma brzo posle ovog slavnog trenutka pojavila se nedoumica i, istovremeno, pojavili su se mitovi koji su pokušali da unište ono što je stečeno krvlju. Mitovi o Rumunskoj revoluciji su veoma jaki i podstaknuti nepoznatim stvarima koje još uvek postoje. Jedan od najjačih mitova je taj o konfiskaciji revolucije od strane Jona Ilijeskua i njegovih najbližih saradnika. Vrhovni partijski aktivista do 1989., Ilijesku je bio prvi predsednik postkomunističke Rumunije. S obzirom da je državni vrh Rumunije sastavljen od njega i članova Fronta Nacionalnog Spasa, koji su bili bivši članovi komunističke partije i tehnokrati, ljudi su počeli da Revoluciju smatraju političkim aranžmanom da bi se Jon Ilijeskua domogao vlasti.
Steliu Lambru, 23.12.2019, 13:12
Nikolaje Čaušesku i njegova supruga Elena su 22. decembra 1989., u 12 časova i 8 minuta, poleteli sa zgrade Centralnog Komiteta Rumunske komunističke partije. Ovo je bio trenutak oslobadjanja od komunističkog terora i početka Rumunske revolucije koja je dovela do obnove demokratije. Ali, veoma brzo posle ovog slavnog trenutka pojavila se nedoumica i, istovremeno, pojavili su se mitovi koji su pokušali da unište ono što je stečeno krvlju. Mitovi o Rumunskoj revoluciji su veoma jaki i podstaknuti nepoznatim stvarima koje još uvek postoje. Jedan od najjačih mitova je taj o konfiskaciji revolucije od strane Jona Ilijeskua i njegovih najbližih saradnika. Vrhovni partijski aktivista do 1989., Ilijesku je bio prvi predsednik postkomunističke Rumunije. S obzirom da je državni vrh Rumunije sastavljen od njega i članova Fronta Nacionalnog Spasa, koji su bili bivši članovi komunističke partije i tehnokrati, ljudi su počeli da Revoluciju smatraju političkim aranžmanom da bi se Jon Ilijeskua domogao vlasti.
Dragoš Petresku, profesor Fakulteta Političkih i administrativnih nauka u Bukureštu, autor studija o revolucijama iz 1989. godine, govorio nam je o mitu o ukradenoj rumunskoj revoluciji: “O ukradenoj ili konfiskovanoj revoluciji govorilo se još u prvim trenucima posle promene do koje je došlo 22. decembra 1989. Tada su se na vlasti pojavili ljudi drugog i trećeg reda bivše Komunističke partije koji su zamenili bliske Čaušeskuove saradnike i članove partijske nomenklature, koji bi mogli da budu optuženi za sve probleme 80. godina-za duboku ekonomsku krizu, preterani nacionalizam, asimilaciju nacionalnih manjina, za katastrofalan ugled Rumunije u svetu.
Mit o konfiskovanoj revoluciji je veoma jak u redovima javnog mnjenja, a profesor Dragoš Petresku misli da to sprečava korektno procenjivanje promena koje su se dogodile u zadnjih 30 godina: “Mislim da ako polazimo od ideje da su Ilijesku i njegovi saradnici konfiskovali ili ukrali Revoluciju, poništavamo jedan od astralnih trenutaka rumunske istorije u 20. veku. Revolucija je bila, praktično, najzanimljiviji trenutak koji nas može učiniti ponosnim da smo rumuni i ne možemo odbaciti njene fundamentalne trenutke. Ilijesku nije mogao kontrolisati nasilno gušenje revolucije u Temišvaru i narodne pobune koja se transformisala u revoluciju, niti druge momente. Čak više, Ilijesku nije mogao manipulisati širenje revolucije iz Temišvara u Bukureštu, 21. decembra 1989., kada je Čaušesku pokušao da ponovi onaj harizmatičan trenutak od 21. avgustra 1968, kada je osudio intervenciju Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj, niti organizovanje mitinga u Bukureštu.
Drugi veoma jak mit u savesti javnog mnjenja je taj da je rumunska revolucija bila državni udar. Profesor Dragoš Petresku objašnjava: “Ovo je veoma zanimljiva istorijska vežba. Najčešće ono što se dešava posle jednog dogadjaja čini da mi promenimo mišljenje o onom dogadjaju. Drugim rečima, frustracija mnogobrojnih gradjana Rumunije zbog sporog ritma reformi, zbog još sporijeg ritma približavanja Evropi, činila je da oni negiraju samu promenu do koje je došlo 22. decembra 1989. godine. Sporije promene, veoma spora demokratizacija, prisustvo mnogih osoba iz bivše srednje komunističke nomenklature i tehnokrata koji su imali veze sa komunističkom partijom na vlasti činile su da mnogi rumuni negiraju učešće u veoma važnom dogadjaju za našu zemlju. Promene su bile realne, promena vlasti posredstvom revolucije je bila realna, 1100 mrtvih i 3300 povredjenih čine da Rumunija bude jedini slučaj autentične revolucije.
Mit o teroristima koji su učestvovali u rumunskoj revoluciji je lansirala postdecembarska vlast Jona Iljeskua i Fronta Nacionalnog spasa, a u ovaj mit malo rumuna veruje. Dragoš Petresku, profesor Fakulteta Političkih i administrativnih nauka u Bukureštu, autor studija o revolucijama iz 1989. godine, misli da ovaj mit je poslužio ciljevima novih vlasti: “Pitanje terorista striktno je vezano za tragičnu i nepotrebnu smrt skoro 900 ljudi, usled diverzije i konfuzije nastale posle 2. decembra, koje je kreirala novo ustoličena vlast. Po mom misšjenju, reč je o jasnoj konfuziji, koju je podstakla nova vlast da bi konsolidovala svoj položaj i obustavila revolucionarni zamah stanovništva, koje bi moglo zatražiti neposredno kažnjavanje krivih za zloupotrebe u komunističkom periodu, odnosno kažnjavanje bivših oficira Službe bezbednosti – Sekuritatea i bivših članova Komunističke partije koji su imali odlućujuću moć. Diverzija i konfuzija su bile podstaknute mitom o teroristima, koji je Jon Ilijesku stalno podržavao.
Srećom mitovi o Rumunskoj revoluciji nisu jači od svesti javnog mnjenja o onome što je stečeno 1989. godine, a to je povratak normalnosti.
