Komunistička partija Rumunije u ilegalnosti

Kraj Prvog svetskog rata, daleko od smirivanja usijanih duhova koji su ga započeli, podstakao je nove besove i opsesije, a ekstremna rešenja su smatrana najprikladnijim.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 09.12.2024, 14:15

Kraj Prvog svetskog rata, daleko od smirivanja usijanih duhova koji su ga započeli, podstakao je nove besove i opsesije, a ekstremna rešenja su smatrana najprikladnijim. Tako su levičarski i desni ekstremizam, komunizam i fašizam, monstruozne tvorevine rata, zavladali umovima mnogih ljudi. Posebnost Velikog rata bila je u tome što ni pobednici nisu mogli da uživaju u pobedi, niti su pobeđeni odustali od revanša. Bio je potreban Drugi svetski rat da se razorna energija potroši. Nove države koje su nastale posle 1918. preduzele su mere protiv ekstremizma i obezbeđenja granica. Kraljevina Velika Rumunija, takođe tvorevina Versajskog sistema, preduzela je oštre mere da likvidira ekstremističke manifestacije koje su ugrožavale njeno postojanje i funkcionisanje. Dana 6. februara 1924. godine, pre više od 100 godina, liberalna vlada koju je predvodio Jon I. K. Bratianu usvojila je zakon o pravnim licima na osnovu kojeg su ekstremističke organizacije bile ilegalne. Dve glavne mete bile su ekstremno desničarska Hrišćanska nacionalna odbrambena liga, osnovana 1923., i krajnje leva Rumunska komunistička partija, osnovana 1921. Autor zakona, po kome je akt dobio ime, bio je ministar pravde George G. Marzesku, pravnik i gradonačelnik grada Jašija tokom ratnih godina.

Ako se ekstremna desnica reorganizovala 1927. godine u formuli Legionarskog pokreta i bila u stanju da legalno deluje sa javnim uspehom krajem 30-ih, ekstremna levica, agencija Moskve u Rumuniji, ostala je zabranjena do 1944. godine. Krajem Drugog svetskog rata, nakon što je Sovjetski Savez okupirao Rumuniju i doveo Komunističku partiju Rumunije na vlast, nekolicina članova partije proslavila je činjenica da su bili članovi zabranjene organizacije. Zvali su ih „ilegalci“ i bilo je i onih koji su bili u zatvorima i onih koji su, skriveni, na slobodi, sledili uputstva iz Moskve.

Jedan od ilegalaca bio je Jon Bika. U arhivi Rumunskog radiodifuznog centra za usmenu istoriju nalazi se intervju sa njim iz 1971. godine u kojem je ispričao kako su iz logora u Trgu Žiu, gde su bili neki od komunističkih militanata, pobegli u aprilu 1944. godine uz pomoć nekih ljudi iz administracije.

„Stranka je uspela da uspostavi blisku vezu između militanata spolja i militanata iz zatvora i logora. On će se suočiti sa teškom situacijom. Kako su Hitlerove armije dobijale udarce za udarcima, u zemlji se pojačavala aktivnost partije. Veza između komunista iznutra i spolja ostvarena je preko prostih ljudi koji su obavljali određene poslove u administrativnom aparatu logora. Na primer, bilo je žena koje su, nakon što je logor ukinut, otišle na različite lokalitete u zemlji i u Bukurešt. To su bile žene koje su uživale poverenje komunista, bile su nosioce poruka, prepiske između komunista spolja i onih unutra, kao i između onih iznutra i spolja“.

Anton Mojesku je takođe bio ilegalac i 1995. je ispričao u čemu se sastojala njegova aktivnost pre početka rata i tokom njega.

„Ranije sam se bavio ilegalnom partijskom delatnošću, ali radeći u fabrici i sa svojim pravim imenom, svima poznatim, ali nepoznatim kao partijski aktivista ili UTC aktivista. Ovaj put sam, međutim, morao da promenim ime i da se nigde ne pojavim, da me neko od naših agenata ne sretne jer bi me odmah uhapsili. A onda, živeo sam u skrovitoj kući, radio sam noću, izlazio na susrete i sastanke samo noću. Tražili su me, ali me Državna bezbednost nigde nije našla“.

Anton Mojsesku se osvrnuo i na sredstva za život koja je imao kao ilegalac.

„Živeli smo od pomoći iz stranke u Prestonici. Ljudi su ipak skupili nešto novca za nas jer nas je bilo malo, nije nas bilo mnogo u ovoj situaciji. Ostali članovi stranke i simpatizeri prikupljali su za političke zatvorenike, ja sam se pobrinuo i za to, sa Crvenom pomoći: odeću, hranu, novac. Dali smo im ono što smo prikupili preko njihovih rođaka, poslali smo im u zatvore. Samo tako, i za nas su se okupili. Imali smo zavereničku kuću za život, obično nismo imali šta da iznajmimo, nismo imali kuću na svoje ime. Bila je to kuća simpatizera u kojoj sam boravio neko vreme. Kada nam je nešto izgledalo sumnjivo, odlazili smo u drugu kuću drugog simpatizera i tako dalje. Sve vreme smo bili u zavereničkim kućama nepoznatim Bezbednosti, sa ljudima koji nisu bili poznati ni kao aktivisti, već samo naši simpatizeri“.

Period ilegalnosti tokom kojeg je funkcionisala Komunistička partija Rumunije, između 1924. i 1944. godine, bio je period u kome se rumunska država konsolidovala zakonodavno, administrativno, politički i ekonomski. A Marzeskuov zakon je bio instrument kojim ekstremizmu, i desnice i levice, nije bilo dozvoljeno da skrene razvoj države koja je teškim žrtvama platila ono što je dobila.