Iz istorije ženskog novinarstva u Rumuniji

I u Rumuniji se emancipacija žena i feminizam javljaju u drugoj polovini 19. veka, a borba za sticanje prava se vodi i preko štampe.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 29.04.2024, 19:58

Ženska emancipacija i feminizam javljaju se u drugoj polovini 19. veka, a borba za prava se vodi i preko štampe. Prava i slobode pojedinca, proklamovane još od 18. veka, stavljaju u središte promovisanje jednakosti, van bilo kakvih kriterijuma vere, rase, etničke pripadnosti, pola. Emancipacija žena bila je tema koja je privlačila sve više sledbenika počev od druge polovine 19. veka, a socijalizam i feminizam su imali za cilj da najviše vode kampanju za ženska prava u modernom društvu. Najviše napora uloženo je za prava žena na platu i politička prava, pravo glasa koje su dobile u 20. veku, a štampa je takođe vodila kampanju za davanje jednakih prava ženama, što je jedno od najmoćnijih sredstava putem kojih su ostvareni ciljevi feminističkog pokreta.

I u Rumuniji se emancipacija žena i feminizam javljaju u drugoj polovini 19. veka, a borba za sticanje prava se vodi i preko štampe. U svim publikacijama po pravilu su se pojavljivali članci različitih veličina i na različite teme od interesa za žene. Časopisi koji su preuzeli ulogu ženske emancipacije počeli su da imaju stalnu publiku, među onima koji su se posvetili projektu ženske emancipacije bio je časopis „Žena”.

Časopisi sa rečju „žena“ u naslovu pojavljivali su se počev od 1868. godine, „Žena. Nepolitički časopis“ kao prvi. Drugi časopisi kao što su „Rumunka“, „Seoska žena“, „Žena i dom“, „Pravoslavka“, „Elegantna žena“, „Dambovičanka“, „Radnica“ izlazili su kraće ili duže i od samog naslova moglo bi se naslutiti njihov profil. Najduži period pojavljivanja ženskog časopisa bio je između 1946. i 1989. godine, pod naslovom „Žena“, koji se pojavljuje i danas.

Ženske časopise nisu pisale samo žene, kako bi se moglo pomisliti. Moglo bi se reći da su žene, naprotiv, kasnije ušle u svet novinarstva koje je branilo njihova prava. Jedna od njih je bila socijaldemokrata Elena Guđijan. Godine 2000, kada ju je intervjuisao Centar za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije, Guđijan se prisetila da je sa 19 godina, 1944. godine, kada se pridružila Socijaldemokratskoj partiji, njena karijera pratila krugove radničke klase kojima je pristupila i odakle je bila inspirisana u tekstovima koje je objavljivala u časopisu za koji je radila.

 „U partijskim organizacijama bilo je mnogo žena iz fabrika. Bili su iz APAKA, sa uglavnom ženskim osobljem, bila je to fabrika odeće. Bile su iz Fabrike slatkiša Angelesku, u ulici Šosjaua Viilor. Bile su iz fabrike Flora, fabrike konzervi, takođe na Šosjaua Viilor, iz Fabrike lekova i iz Fabrike cigareta. Tamo gde su zaposlene bile uglavnom žene, mi smo imali organizacije i sastanke sa njima smo održavali tamo, na radnom mestu. Sastajala sam se sa ženama, razgovarala sam sa ženama osim što sam bila novinarka, odnosno beležila sam o čemu se tamo razgovaralo za časopis ženske organizacije, koji se zvao Radnica“.

Časopis rumunske socijaldemokratije „Radnica“ pokušao je da se veoma uključi u probleme radnica. Elena Guđijan prisetila se prvih brojeva časopisa i njegovog oživljavanja nakon rata:

„Pod ovim imenom časopis je poznat od 1930. godine, kada se pojavio iscrtan na škrabaču, kao mali plakat, od 2-3 stranice, a ugasio se nestankom istorijskih, demokratskih partija, 1938. godine. Ponovo počinje da se objavljuje pod istim nazivom 1946. godine, sada kao časopis. Na 32 stranice, isprva samo crno-belo, zatim se pojavila crvena boja, pa kombinacije crvene i crne ili crvene i plave, u zavisnosti od toga koje smo mastilo mogli da nađemo u tom trenutku.“

Elena Guđijan je radila na terenu i bukvalno bila zaljubljena u svoj posao.

„Ja, kao najmlađi član tima, trčala sam koliko sam mogla sa reporterskim fotografom da slikam, da izveštavam i prikupljam podatke. Kao mlađa, stalno sam trčala unaokolo, uključujući i pres-službe dotad osnovanih poslanstava ili ambasada u Bukureštu, gde sam dobijala fotografije i članke o socijaldemokratskim ženama iz njihovih zemalja”.

Posle 1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata, sve se moralo obnavljati, a posebno mir. A Elena Guđijan i njene kolege su učestvovale u opštim naporima.

„Žene su nas zanimale iz više razloga. Posle rata, mnoge žene su se iznenada našle na čelu porodica, sa decom za podizanje, bilo da su im muževi poginuli na frontu, ili su se vratili sa fronta nesposobni za rad. A onda su se žene osećale obaveznim da nađu nešto da rade. Velika većina njih bila je nepismena. A naša velika briga je bila da im priteknemo u pomoć organizovanjem nekih kurseva opismenjavanja. Hteli smo da ih naučimo da čitaju i pišu, bar da čitaju platni spisak, ako ne i više. Ali, postepeno su neke od njih zavolele, počele su da čitaju i snašle se.“

Od 1945. do 1948. godine, časopis „Radnica“ je sledio svoju misiju, nastavljajući kampanju za velike principe jednakosti. Pošto je posle 1948. godine, uvođenjem komunističkog režima, časopis promenio naziv u „Žena“, počelo je jedno novo poglavlje, ono o propagandnoj štampi u represivnom režimu.