Dolaze amerikanci(07.12.2015)

Steliu Lambru, 07.12.2015, 16:00

Na kraju drugog svetskog rata, rumuni su verovali da prisutstvo sovjeta u zemlji i svi zloćini će nestati i da će doći amerikanci u Rumuniju da bi stavili stvari na svom pravom koloseku. To je bio odraz nade u bolju budućnost i istovremeno podstrek za one koji su dejstvovali u antikomunističkom otporu. Do trenutka ulaska Rumunije u koaliciju koju je predvodila Nemačka, rumunsko-američki odnosi su bili veoma dobri. Proglašenje rata amerikancima od strane Rumunije predvođene maršalom Jonom Antoneskom 11 decembra 1941 godine je bio suprotan ćin duhu u kojem su se kretali bilateralni odnosi. Takođe, bombardovanje Rumunije od strane američkih aviona 1944 godine je deo logike rata, koja nije u skladu sa logikom normalnih vremena, mira i sporazumevanja. Jako su bili na suprotnim stranama, rumuni su primenili dobar tretman zarobljenim američkim pilotima. Postoje svedoćanstva da su rumunski oficiri skupili posmrtne ostatke američkih pilota i sahranili su ih sa verskim obredom. Prelazak Rumunije na strani saveznika 23 avgusta 1944 godine bio je gest ispravljanja jedne istoriske greške. Ali posledice rata nisu bile kako je očekivalo rumunsko društvo. Prisutstvo sovjetskih trupa u zemlji i preuzimanje vlasti od strane komunističkog režima su imale za posledicu da se sve nade rumuna povezuju za iskrcavanje američkih trupa u Konstanci ili na Balkanu. Izraz dolaze amerikanci je ušao u govoru rumuna koji su većina verovali na kraju 40’ godina da je samo pitanje meseci dok će se pojaviti američke trupe. Nikolae Daskalu bio je član Nacional Seljačke Stranke i aktivan u jednoj antikomunističkoj organizaciji učenika u periodu od 1947 godine do 1949 godine. U jednom intervju za centar usmene istorije Rumunske Radiodifuzije, Daskalu je svedoćio da je dolazak amerikanaca bio podstrek za mlade u borbi za odbranu demokratije i slobode. Nikolaje Daskalu:

,, Ceo svet se nadao dolasku amerikanaca i mi svi smo očekivali američku pomoč. Naravno, prva je bila nada zbog naše mladosti i hrabrosti sa kojom smo krenuli u borbu sa verom da svakako demokratske vrednosti će na kraju pobediti i uspeti da se nameću. Niko nije očekivao to dugačko i užasno razdoblje koje je bilo veoma strogo u izražavanju i potpunoj zabrani ljudskih sloboda.”<
><
>

2000 godine Elena Florea Joan, sestra Tome Arnaucoju, jednog od lidera dorbro organizovane antikomunističke oružane grupe, potvrdila je da je njen brat krenuo da se bori u planine sa nadom da će doći amerikanci. Elena Florea Joan:

,,Ja sam tada razumela da je moj brat otišao i nisam ga mogla zaustaviti. Ja sam pokušala i kod majke da ga ubedi da ne odlazi. Kada sam videla da i majka je saglasna da on ode, nisam imala šta da radim. Majka je bila veoma uznemirena kao i svaka majka da vidi da moj brat spava bilo gde. Ona je verovala da ako odlazi u planine, on će pronaći mir, a postojala su i obečanja da će za mesec dana doći amerikanci koji će nas osloboditi rusa. Oni su otišli sa verovanjem da će taj težak period trajati malo, i nisu mogli zamisliti da će živeti toliko u planinama. Ova organizacija iz Nukšoare jedina je u Evropi koja je izdržala 9 godina. Ostali nisu toliko izdržali, neki su uhapšeni, poginuli su ili su se predali. Dakle ponavljam, bila je jedina organizacija koja je pružala otpor 9 godina.”<
><
>

Bilo je veliko razočarenje zbog ćinjenice da američka pomoč nije došla tako da su neki ostavili braću po oružju. To je bio i slučaj pukovnika Đorđa Arseneska, kao što svedoći Elena Florea Joan:

,,Pukovnik Arsenesku je otišao više da bi izvukao živu glavu i spasio život. Neželim da ga kritikujem, ali to nije bio patriotski ćin što je otišao. Verovao je da je nešto kratkoročno. Tamo u planinama i on i neki drugi kada su videli da nema više hrane, da nema pečenja počeli su svađe i on je rekao da više ne ostaje. Drugi su rekli da će jesti koru drveća, da će jesti lišće jer su inaće takve stvari i jeli kada nije bilo hrane, ali da će ostati ujedinjeni na planinama koliko mogu. Arsenesku nije odgovarao takav život, nije se navikao na te muke. On je dao mom bratu Tomi rukovodstvo organizacije i povukao se jer nije mogao da izdrži zimu i gladovanje. Video je da amerikanci ne dolaze i razumeo je da je stanje nesigurno tako da je otišao.”<
><
>

Amerikanci jako nisu direktno došli da oslobode Rumuniju, pokušali su da organizuju akcije za održavanje nade. Oni su spustili rumunske padobrance iz egzila na teritoriju Rumunije, a jedan takav slučaj je bio u julu 1953 godine sa grupom pod komandom kapetana Sabina Mare. Dalnja evolucija odnosa između dva vojno-politička bloka, demokratskog I komunističkog ka kohabitaciji vodilo je do odustajanja od svakog projekta za oslobođenje zemalja koje su bile pod sovjetskom okupacijom. Amerikanci su došli u Rumuniju I Srednjoj I Istočnoj Evropi tek posle 1989 godine. To je bilo moguće kao posledica ćinjenice da su pobedili u takmičenju koje je trajalo nekoliko decenija sa Sovjetskim Savezom.