Devedeset tri godine od osnivanja Rumunskog radiodifuznog društva (01.11.2

Dana 1. novembra 1928. godine, počelo je neprekidno emitovanje programa rumunske nacionalne radio stanice. Smatralo se da je radio najnovije i najefikasnije sredstvo za propagiranje informacija, što je izazvalo kako pažnju države, tako i pažnju slušalaca. Tokom svih ovih godina Radio Rumunija je imao i periode slobode, kao i periode cenzure, slične istoriji Rumunije u 20. veku. Na radiotalasima su predstavljeni najznačajniji događaji za rumunsku kulturu tokom istorije, neki od ovih trenutaka sačuvani su od zuba zaborava u Arhivu usmene istorije Rumunskog radiodifuznog društva.

Steliu Lambru, 01.11.2021, 14:42

Dana 1. novembra 1928. godine, počelo je neprekidno emitovanje programa rumunske nacionalne radio stanice. Smatralo se da je radio najnovije i najefikasnije sredstvo za propagiranje informacija, što je izazvalo kako pažnju države, tako i pažnju slušalaca. Tokom svih ovih godina Radio Rumunija je imao i periode slobode, kao i periode cenzure, slične istoriji Rumunije u 20. veku. Na radiotalasima su predstavljeni najznačajniji događaji za rumunsku kulturu tokom istorije, neki od ovih trenutaka sačuvani su od zuba zaborava u Arhivu usmene istorije Rumunskog radiodifuznog društva.

Paul Berštajn je radio kao prevodilac radija i njegovi detaljni iskazi su dragoceni kada je reč o radu institucije. Berštajn se seća susreta sa velikim sovjetskim glumcem: „Pre 1990. godine, na radiju, su došli brojni novinari, značajne ličnosti kulturnog života. U jednom momentu došla je jedna sovjetska delegacija koju je predvodio zamenik ministra kulture, sastala se sa rukovodstvom radija. Učestvovao sam kao prevodilac. Jedan od članova delegacije tumačio važnu ulogu u filmu „Ivan grozni“, bio je Nikolaj Čerkasov. Bez lažne skromnosti svidelo mu se kako govorim ruski, pitao me gde sam naučio ruski, kakav poklon da mi pošalje iz Moskve. Ja kažem, „Ruski znam iz kuće, a kada budem došao u Moskvu, zamoliću vas da mi date taj poklon.“ I kada sam stigao u Moskvu, pitao sam Bužora, tadašnjeg predsednika radija, da mu se javim telefonom. Pozvao sam ga a Čerkasov je rekao da će doći u hotel. Ja sam mu rekao, „Obećali ste mi poklon,“ „Da, šta da ti donesem?“ Ja sam mu rekao „U nedelju igrajte u crkvi sa Crvenog trga, jedan deo iz vaše uloge iz Ivana groznog.“ I Čerkasov je došao sa mnom i tumačio je jedan deo iz njegove uloge. Neću zaboraviti tih 10 minuta dok sam živ. Bio je veliki glumac, veoma veliki glumac’’.

Početkom 1960, bilo je otvaranje prema Zapadu, nakon zaleđenih odnosa iz 50-ih godina. Jedan korak bio je festival zabavne muzike „Cerbul de aur’’ u Brašovu. Paul Berštajn: „Upoznao sam niz velikih umetnika koji su došli u Brašov na festivalu, Connie Francis, Juliette Greco, Amalia Rodriguez, i tako dalje. Ja dobijem telefon na Baneasi, na aerodromu, i čujem: „Dolazi Connie Francis, primite je na poseban način“. Pozvao sam je u restoran, a onda sam otkrio da je bila u krugu prijatelja Kennedijevih. Kad se vratila kući, poslala mi je fotografiju sa posvetom: „Dr Paulu od Connie Francis.“ Bilo je mnogo, mnogo novinara. Takođe sam upoznao dosta novinara iz Radio Fransa, iz Sjedinjenih Američkih Država, iz glasa Amerike manje. Ali od svakog sam naučio po nešto. „

Paul Berštajn se setio i zemljotresa od 4. marta, 1977. godine: „Nakon što sam shvatio da se u našoj kući nije dogodilo ništa, zajedno sa mojom ćerkom sam došao u radio. Na 3. spratu je bio poznati predsednik radija, Mušat, stajao je tamo. Otvaraju se vrata i ulaze Preda i Negru. Preda kaže, „Hajde da snimamo!“ Negru kaže: „Ljudi su izašli, na ulice i slušaju druge radio stanice, samo Radio Rumunija ne prenosi ništa, hajde da ih snimamo.“ On je zvao genciju Ađerpres. Na kraju, posle sat ili dva stiglo je odobrenje da radimo ulične snimke. „

Kulturni novinar Magdalena Bojanđiu radila je u Radio Rumunija. Godine 1998. govorila je kako se pojavila pozorišna emisija: „Milioni ljudi koji idu u pozorište stekli su svoje pozorišno obrazovanje zahvaljujući pozorišnim emisijama. Kao što je poznato, „Pozorište na mikrofonu“ nastalo je kada radio nije izgradio svoju zgradu u kojoj sada govorimo, bilo je na drugo mesto. Došli su glumci, stavili su neke mikrofone i snimili su predstavu, to je bilo pozorište na mikrofonu. Postepeno tehnički uslovi su evoluirali. Nismo snimili celu predstavu, adaptirani su posebni testovi za radio. Godine 1960-te, kada sam ja stigla u ovaj tim, svi smo shvatili da je pred nama nova etapa. „Pozorište na mikrofonu“, to je pozorište koje se odvija ispred tehničkog predmeta, okončano je i počelo je „Radio pozorište“. Počelo je pozorište koje je posebno napisano za radio, u kojem autor od samog početka zna da sve što mora učiniti je da stigne do slušaoca uz pomoč reči i zvuka. Naši napori da radimo na takvim scenarijima ponekad su krunisani uspehom na međunarodnom planu’’.

Dana 1 novembra Radio Rumunija slavi 93 godine postojanja, a kroz 7 godina, kao što se kaže u narodu, prvu stotku.