Devedeset godina od potpisivanja Balkanskog sporazuma
Posle Prvog svetskog rata, države pobednice bloka Antante, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države i Rumunija želele su da održe mir mirovnim ugovorima.
Steliu Lambru, 04.03.2024, 16:26
Posle Prvog svetskog rata, države pobednice bloka Antante, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države i Rumunija želele su da održe mir mirovnim ugovorima, Ligom naroda, pretečom Ujedinjenih nacija, i regionalnim savezima. Tako su se u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi pojavili regionalni savezi koji su nastojali da blokiraju politiku revizionističkih država. Jedan od saveza bio je Balkanski sporazum ili Balkanska Antanta potpisan u Atini, glavnom gradu Grčke, pre 90 godina, 9. februara 1934. godine, između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke. Sporazumu je prethodio Balkanski blok 10 godina ranije, 1924. godine.
Sa stanovišta Rumunije, Balkanski sporazum je bio deo sistema saveza koji je trebalo da brani njene granice sa sve četiri kardinalne tačke, severa, istoka, juga i zapada. Rumunska doktrina nacionalne odbrane videla je Sovjetski Savez kao glavnu opasnost za svoju bezbednost, pa je potpisivanjem saveza sa Poljskom 1921. godine osiguran sever i istok. Na zapadu, Rumunija je svoju granicu obezbedila potpisivanjem Malog sporazuma sa Jugoslavijom i Čehoslovačkom 1921. A na jugu je bezbednost trebalo da bude garantovana Balkanskim sporazumom. Glavni inspirator i čuvar saveza u srednjoj i jugoistočnoj Evropi bila je Francuska.
Zašto države ulaze u koalicije? To je pitanje na koje su stručnjaci za međunarodne odnose davali odgovore polazeći od ekonomskih interesa, sličnosti političkih sistema, vrednosti, ideologija, kulturnih i jezičkih afiniteta, pritisaka velikih sila. Američki politikolog Rendal Šveler identifikovao je dve glavne motivacije država da formiraju vojne saveze. Prva motivacija je balans, koji je najčešće defanzivni i pokušava da blokira agresiju drugih država. Druga motivacija je pridruživanje, što je ofanzivno. Sa ove tačke gledišta, Balkanska Antanta je bila balansirani, odbrambeni vojni savez koji je imao za cilj da izoluje Bugarsku, koja je imala agresivnu politiku na tom području i koju je aktivno podržavao Sovjetski Savez. Vojni istoričar Petre Otu izneo je geopolitičke i geostrateške odlike Balkanske Antante.
„To je regionalni savez. Akteri su četiri države, zasnovan je na principima balansiranja kako bi se zaštitio status kvo u regionu koji je uspostavljen Pariskom mirovnom konferencijom 1919. i 1920. Neki kažu da je to bilo protiv Bugarske i ja ne negiram takvu nameru inicijatora. Ali postoji još jedna važna premisa, a to je ona koju je rekao Nikolae Titulesku: Balkan je bio poznat kao bure baruta Evrope. Mislio sam da je ono što je Titulesku rekao ilustrativno i bio je vrlo u pravu, da smo morali da završimo sa ovim endemskim ratobornim karakterom Balkana, neka se postigne razumevanje i uspostavi oblast mira i saradnje“.
Jedna poslovica kaže da račun kod kuće ne odgovara onom na pijaci. Iako potaknute zajedničkim interesima, države Balkanske Antante u stvari su stavljale svoje interese na prvo mesto. Petre Otu:
„Tri partnera su bile mediteranske države, Jugoslavija, Grčka i Turska, i njihovi bezbednosni napori su bili usmereni u tom pravcu. Nisu bili usmereni na ono što je posebno interesovalo Rumuniju. Grčka je imala rezerve prema mogućoj italijanskoj agresiji na Balkansko poluostrvo. Isto tako, Italija je bila opasnost za Jugoslaviju. Rumunija i Turska su bile dve pontske zemlje i trebalo je da imaju veću stabilnost. Ali postojala je takozvana turska rezerva. Po sporazumu Kemal-paše i Lenjina početkom 1920-ih dve zemlje će biti saveznici i Turska se obavezala da neće imati sukob sa Moskvom“.
Za pohvalu u teoriji, Balkanskom sporazumu je nedostajala kohezija u praksi. Petre Otu:
„Druga karakteristika ovog regionalnog saveza bio je nedostatak države-sponzora, hegemona. Balkanska Antanta se suočila sa kontrolom iz Francuske, Italije i Velike Britanije, između kojih su postojale jake protivrečnosti. Italija i Velika Britanija su 1931. godine podsticale stvaranje saveza Bugarska-Turska-Grčka. Ali Francuska se tome usprotivila i oslanjala se na sporazum Jugoslavija-Rumunija-Bugarska.“
Regionalni savezi su diplomatski bili dobri, ali vojno beskorisni. Iz sopstvenih razloga, u okviru Malog sporazuma, Čehoslovačka se nije jasno obavezala da će podržati Rumuniju u slučaju eventualnog napada. Iz istih razloga, ni Grčka ni Turska nisu se obavezale da će podržati Rumuniju u slučaju napada sa istoka. U zaključku, Petre Otu je rekao da regionalni savezi funkcionišu samo ako su uključeni i veliki akteri.
„Balkanska Antanta je bila savez malih aktera i nije izdržala suprotstavljene interese velikih sila. Generalno, regionalni savezi manjih aktera su malo održivi u sistemu međunarodnih odnosa. Njih mogu igrati veliki međunarodni akteri, pa Mala Antanta, Balkanski sporazum i rumunsko-poljski sporazum nisu izdržali vanredne pritiske velikih sila i tenzije u međunarodnim odnosima“.
Sistemi regionalnih saveza su se urušili i izbio je Drugi svetski rat. Usledio je dug i krvav sukob iz kojeg je čovečanstvo izašlo 1945. godine, pogođeno drugim tragedijama i neispunjenim težnjama