75 godina od potpisivanja Pariskih mirovnih ugovora (21.02.2022)

Rumuniju je na mirovnoj konferenciji i potpisivanju ugovora predstavljala vlada pod kontrolom komunista koju je nametnuo sovjetski okupator. Rumunski lobi i osoblje koje je radilo na zvaničnom stavu nastojalo je da iznese jake argumente u korist sopstvenog cilja. Gheorghe Apostol je imao važnu poziciju u hijerarhiji Komunističke partije Rumunije i 1995. godine, u intervjuu za Centar usmene istorije Rumunske radiodifuzije, izjavio je da komunisti u vladi nisu podneli najveći teret bitke koju je Rumunija vodila da odbrani sopstvene interese: Patrascanu je takođe bio uključen u rumunsku delegaciju, ne samo kao ministar pravde, već i kao poznati političar u zemlji. Diskusije su se odvijale u nekoliko rundi, Patrascanu nije imao poseban stav. Tatarasku je bio glavni pijunn u pregovorima sa zapadnim zemljama, bio je ministar spoljnih poslova i poznati političar u inostranstvu. Nakon što je 1947. razgovarano o mirovnom ugovoru u Parizu, delegacija se vratila i primljena je sa velikim oduševljenjem, iako je glavni dobitak bilo samo pitanje Transilvanije. Međutim, ovo pravo Rumunije nad Transilvanijom bilo je teško dobiti“.

Steliu Lambru, 21.02.2022, 18:30

Veliki pokolj Drugog svetskog rata završen je 1945. U leto 1946. otvorena je mirovna konferencija u francuskoj prestonici, koja je trajala do oktobra. Nekoliko meseci kasnije, 10. februara 1947. godine, u Parizu su potpisani mirovni ugovori sa zemljama koje su bile evropski saveznici nacističke Nemačke: Italijom, Rumunijom, Mađarskom, Bugarskom i Finskom. Svaka od ovih poraženih zemalja nastojala je da izvuče najbolje iz svoje nevolje. Nisu uspele da zadrže neki delove teritorija, osim Bugarske, a bile su i primorane da plate ratnu odštetu.

Rumuniju je na mirovnoj konferenciji i potpisivanju ugovora predstavljala vlada pod kontrolom komunista koju je nametnuo sovjetski okupator. Rumunski lobi i osoblje koje je radilo na zvaničnom stavu nastojalo je da iznese jake argumente u korist sopstvenog cilja. Gheorghe Apostol je imao važnu poziciju u hijerarhiji Komunističke partije Rumunije i 1995. godine, u intervjuu za Centar usmene istorije Rumunske radiodifuzije, izjavio je da komunisti u vladi nisu podneli najveći teret bitke koju je Rumunija vodila da odbrani sopstvene interese: Patrascanu je takođe bio uključen u rumunsku delegaciju, ne samo kao ministar pravde, već i kao poznati političar u zemlji. Diskusije su se odvijale u nekoliko rundi, Patrascanu nije imao poseban stav. Tatarasku je bio glavni pijunn u pregovorima sa zapadnim zemljama, bio je ministar spoljnih poslova i poznati političar u inostranstvu. Nakon što je 1947. razgovarano o mirovnom ugovoru u Parizu, delegacija se vratila i primljena je sa velikim oduševljenjem, iako je glavni dobitak bilo samo pitanje Transilvanije. Međutim, ovo pravo Rumunije nad Transilvanijom bilo je teško dobiti“.

Đorđe Barbul je bio šef kabineta maršala Jona Antoneskua, šefa vlade između 1940. i 1944. Dobio je zadatak da pripremi dva izveštaja, jedan o rumunsko-mađarskom sporu, drugi o položaju jevrejske manjine u Rumuniji: Od mene je zatraženo da sačinim ove izveštaje za komisiju koja je formirana da bi predstavila dokument na Mirovnoj konferenciji. Predsednica ovog odbora bila je Ana Pauker. Naravno, bilo mi je jako teško da ih radim. Odnosi između Rumunije i Mađarske nisu predstavljali problem. Uradio sam kako sam mislio i niko mi nije protivrečio. Što se tiče jevrejskog problema, za mene je situacija bila mnogo teža, jer mi je, kao bivšem saradniku Jona Antoneskua i Mihaja Antoneskua, bilo teško da napišem stvari kako se zahtevalo da se piše u to vreme. Rekao sam sebi: ako to napišem kako zahtevaju, nemam karakter, a ako napišem onako kako mislim, biću u lošoj situaciji. A onda sam imao veliku sreću: dobio sam dokumentaciju od američkog jevrejskog komiteta za distribuciju, međunarodne jevrejske organizacije koja je u to vreme govorila o Rumuniji. Saznao sam da je Jevreja, koji su ostali u Rumuniji, posle predaje Besarabije, Severne Transilvanije i Četverougla, bilo skoro 400.000. Tako sam napravio izveštaj koji je pokazao da je u Rumuniji položaj Jevreja, u poređenju sa drugim zemljama pod nemačkom dominacijom, najbolji. Ovaj izveštaj je predstavljen Ani Pauker, koja ga je odobrila, što je za mene bilo iznenađenje.

Pol Nikulesku-Mizil je bio komunistički dostojanstvenik i 1997. godine priznao je da je nepristajanje Rumunije da učestvuje u mirovnom sporazumu nepravda: Najočiglednije pitanje o kojem su govorili bilo je pitanje su-ratništva. Podržali smo ideju o zajedničkoj borbi. Stvari su otišle toliko daleko da su velikani promenili čak i datum rata protiv Nemačke. Mirovnim ugovorom nije predviđen datum 23. ili 24. avgust 1944. godine kada smo počeli da se borimo protiv Nemaca, već datum 12. septembar. Reći će da je otišao toliko daleko da je mistifikovao stvarnost! To je odgovaralo Rusima, odgovaralo je Amerikancima. Zašto se Rusima dopalo? Zato što su hteli da se pojave kao oslobodioci Bukurešta, rumunske teritorije. Rekao sam u jednom od svojih članaka, kada je maršal Konev došao 1959. da nam uruči borbenu zastavu tenkovskog puka koji je oslobodio Bukurešt. Pripremao sam dokumentarne materijale za Bodnaraša, ministra odbrane. Šta je bilo bolje od toga, zbirke novina od 29-30-31. avgusta 1944. godine, kada su sovjetske trupe sa cvećem ušle u Bukurešt i kada su ih sa balkona raznih institucija pozdravljali komunisti? Rumunske trupe su pozdravile i socijaldemokrate. Dakle, sovjetske trupe su ušle u Rumuniju na paradi, paradi, nisu ušle u borbenu formaciju.

Pre 75 godina, potpisivanje Pariskih mirovnih ugovora označilo je kraj Drugog svetskog rata. Poražene zemlje su prolazile kroz različite istorijske tokove, za Italiju i Finsku su sledili prosperitet i demokratija. Ali Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj pretile su tiranija i siromaštvo koje je doneo komunistički režim.