Rumunski filmovi izabrani za Sundance festival (01.02.2020)
U današnjem izdanju rubrike Klub kulture razgovaraćemo sa Raduom Čorničukom i Aleksanderom Nanauom, rumunski režiseri čiji su filmovi izabrani za Sundance Film Festival, najpoznatijem nezavisnom filmskom festivalu u Sjedinjenim Državama, koji se održava od 23. januara do 2. februara. „Kolektiv“, film Aleksandera Nanaua izabran je u kategoriji „Spotlight“, dok je „Kod kuće“, film Radua Čorničuka, prisutan u odeljku „Word Cinema Documentary Competition“.
România Internațional, 01.02.2020, 19:38
Film ,,Kolektiv’’, koji je snimio Aleksandru Nanau, izabran je na Filmskom festivalu Sundance, nakon uspeha premijera u Veneciji i Torontu. To je jedini dokumentarni film koji je prikazan u odeljku Spotlight“, odeljak koji je rezervisan izuzetnim naslovima koji su imali svetsku premijeru pre godinu dana. Film, opservatorskidokumentarac, prati događaje prve godine tragedije u bukureštanskom klubu Kolektiv (gde je 30. oktobra 2015. izbio požar u kojem je bilo 66 žrtava) i fokusira se na odnos vlasti i novinara u pokušaju da se otkrije istina. „Kolektiv“ govori o ljudima nasuprot sistemu, tankoj liniji između istine i neistine, hrabrosti i odgovornosti. Reditelj Aleksander Nanau: Odlučio sam da treba da se priča o onome što se dogodilo, da se proces koji se odvija u rumunskom društvu mora razumeti. Sastavio sam tim dokumentarnih filmova, dokumentovao sam priču u svim pravcima i zajedno sa Antoanetom Opriš, koja je koautorka filma, shvatio sam da se moramo koncentrisati na štampu, jer štampa može dešifrovati odnos vlasti i građana. I odlučili smo da priču ispričamo iz perspektive štampe, jer je u to vreme štampa, tačnije ekipa Sportskog žurnala, koju čine Katalin Tolontan, Mirela Neag i Razvan Lučak, bili su jedini koji su počeli da postave pitanja. Inače, u ostalim medija zvaničnici su lagali i dezinformisali. Rekli su da bi žrtve mogle biti operisane u Rumuniji zbog uslova, dok je ekipa Sportskog žurnala otkrila da je odeljenje za opekotine iz bolnice Floreaska, gde je rečeno da će žrtve požara biti operisane, zapravo bilo zatvoreno. Tako smo shvatili da iz ove cele priče možemo dobiti više. Jer ekipa koju vodi Katalin Tolontan bila poznata zbog sprovedenih istraga i tako smo došli na ideju da idemo kod njih da ih pitamo da li imaju nešto više, nešto novo na čemu rade kako bi razotkrili tu laž države i dali nam mogu dozvoliti da gledamo kako oni dokumentuju temu. U početku su bili uzdržani, ali videvši da naša ekipa takođe istražuje ovu temu veoma ozbiljno, skupili su hrabrost i stekli poverenje u nas i započeli smo zajednički rad. I dok smo snimali film, shvatili smo da dokumentujemo triler koji je proizišao iz života.
Debitantski film Kod kuće, My Home“, redatelja Radua Čorničuka, govori o porodici koja je živela 20 godina u pustinji delte Vakarešti, dok mesto nije dobilo status zaštićenog područja — Prirodni park Vakarešti – prvi urbani prirodni park u Rumuniji. Tokom četiri godine režiser Radu Čorničuk pratio je veliku avanturu kroz koju je prošla porodica Enache: od života u potpunom skladu sa prirodom, do izazovnog života u velikoj urbanoj džungli glavnog grada. Filmska ekipa je takođe razvila socijalni projekat kome su dali svoj doprinos brojni stručnjaci i humanitarne organizacije. 11 članova porodice živelo je izolovano od društva: bez dokumenata, bez obrazovanja ili pristupa zdravlju. Sada svih devetoro dece porodice Enache imaju dokumenta, idu u školu, redovno ih vide lekari, a odrasli imaju stabilna radna mesta. Novinar i reditelj Radu Čorničuk: Mogao bih reći da je ,,Kod kuće, My Home’’ porodični dramski film. Film je priča o ovoj porodici koja se protezala tokom četiri godine, snimali smo gotovo dve godine sa njima u delti Vakarešti, a zatim još dve godine sa njima u gradu, tokom procesa društvene integracije. Radi se o dokumentarcu snimljenom u saradnji sa scenaristom Linom Vdovii, a projektu se pridružio i Mirča Topoleanu. Niko od nas nije imao iskustva u kinematografiji, ali uspeli smo da sarađujemo i od jednog trenutka nam se pridružio iskusni producent. Međutim, pošto smo novinari i imali smo pristup nekim kanalima preko kojih smo uvek komunicirali sa javnošću, projekat je postao prilično vidljiv. To je takođe pokušaj konsolidacije socijalnog projekta koji smo započeli i koji je predložio manje traumatičnu tranziciju dece i njihovih roditelja, napore koje je takođe podržala javnost. Zahvaljujući onima koji su nas podržali, bili smo u mogućnosti da sprovedemo ovaj multimedijalni projekat, Kod kuće. Album koji su deca napravila u prvoj godini prelaska, kada su dokumentovali period od napuštanja Delte do završetka prve godine školovanja. Do tada, nikada ranije nisu bili u školi’’.
