Plesačica Lizika Kodreanu u Brankusijevom ateljeu
Godine 1922. vajar Konstantin Brankuši je napravio plesačici Liziki Kodreanu kostim, tim povodom ju je pozvao da na muzici Erika Satiea igra među njegovim skulpturama. Sve je to slikao jednim aparatom Thorton Pickard. Reditelj Kornel Mihalake je 1966. rekonstituisao je taj kostim Lizike Kodreanu prema slici koja je napravljena 1922 i predložio je koreografkini i plesačici Vavi Štefanesku, nešto što je na prvi pogled izgledalo nemoguće: da odigra igru u ateljeu Konstantina Brankušija po Satieovoj muzici. Nedavno je Nacionalni plesni centar iz Bukurešta organizovao jedan značajan događaj u čijem središtu je bila plesačica Lizika Kodreanu.
Susret je organizovan u okviru programa ,, Hors les Murs’’ Nacionalnog plesnog centra iz Bukurešta koji je lansiran 2014. a ovim programom pomenuta institucija ima za cilj da promoviše I ovakve teme. Ovom događaju su prisustvovali reditelj Kornel Mihalake, istraživačica Dojna Lemny i koreografkinja Vava Štefanesku koji su učestvovali u raspravi koju je vodio Igor Mokanu: ,,Današnje izdanje, posvetili smo Liziki Kodreanu, koja je do juče bila nepoznata koreografkinja i plesačica. Hors les Murs ima za cilj da raspravlja o istoriji koju ne poznajemo’’.
Luana Pleşea, 23.01.2015, 14:17
Godine 1995., dok je radio dokumentarni film ,,Brankuši’’, reditelj Kornel Mihalake je otkrio fotografije na kojima je bila Lizika Kodreanu dok je plesala. On se obratio za pomoć Đeti Solomon za realizaciju kostima I koreografkini i plesačici Vavi Štefanesku da izvodi igre koje je izvela Lizika Kodreanu. Vava Štefanesku: ,,Imala sam 25. godina i nisam imala pojma da ću učestvovati u nekom re-enaktmentu i da ću ubuduće promovisati značajne ličnosti iz sveta plesa. I nisam znala da svaki put kad se baviš istraživanjem možeš naići na crnu rupu. Meni je veoma odgovaralo to što nisam imala veliki broj informacija jer sam na taj način mogla da improvizujem i da zamišljam da tako prodirem u fantasmatičnu ličnost. Ali, u suštini, pratilo me Kornelovo budno oko i imala sam kao reper Erika Satiea. Neću vam reči da čuvam na posebno mesto kostim jer imam utisak da sam obučena u Brankušijevoj skulpturi’’.
Pre dve godine, Izdavačka kuća Vellant predstavila je bukureštanskoj publici knjigu ,,Lizika Kodreanu. Rumunska plesačica u pariskoj avangardi’’, koja je objavljena u Francuskoj. Autorka knjige je bila Dojna Lemeny, istraživač u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti, Centar Pompidu, u Parizu i stručnjaci u Brankušijevim delima. U nastavku Dojna Lemeny o Liziki Kodreanu: ,,Istraživanje je bilo dosta teško jer, na početku XX. veka nije postojala baletska škola koju bi Lizika Kodreanu pohađala, tako da nisam imala kome da se obratim. Na osnovu informacija kojima sam raspolagala pokušala sam da satkam priču o životu Lizike Kodreanu, jer je Brankuši imao Liziku i Irinu Kodreanu – trebalo je da ih približim jer su one praktično celog života živele zajedno. Bile su to dve veoma hrabre ličnosti koje su krenule putem Pariza i pored toga što nisu imale nikakvu podršku a otvorile su vrata Brankušijevog ateljea. Mislim da je to bio najznačajniji trenutak u njihovom životu jer su obe, zahvlajujući poznanstvu sa njim, uspele da upoznaju više pariskih avangardnih ličnosti. Pokušala sam da sastavim priču na osnovu afiša koje su mi pokazali Lizikini sin i unuk, videla sam dva-tri dokumenata od Tristana Care. Identifikovala sam ovim povodom i jednu sliku koja se nalazi u MOMA’’.
Lizika Kodreanu se bavila plesom do 1927. kada se udala za jednog poznatog Francuza, Žana Fontenoja, koga je sledila na misiji u Kini. Kada je došlo do zastoja u braku Lizika se vratila u Pariz i otvorila je kabinet za yogu. Bilo je to 30’tih godina kada je yoga postala moderna u Parizu. Dojna Lemeny: ,,Njen sin mi je rekao da se Lizika nije bavila plesom što je u suštini bilo tačno. Ona je igrala samo u Brankušijevom kabinetu gde su došle poznate ličnosti među kojima i Sonia Delaunay koja je tada radila kostime. Ona je privukla Fernanda Legera, ali je Lizika odbila da nosti taj kostim jer je Leger kreirao kostime za balet koji su bili veoma kruti. Stigavši u Pariz Lizika je ubrzo shvatila kako stoje stvari sa baletom i ostavila ga po strani . Nije pohađala nijednu baletsku školu. Naprotiv, pohađala je neke kurseve u cirkusu, razgovarala je sa umetnicima. Praktično, ušla je u stavarlačku atmosferu. Ona je vežbala u Brankušijevom ateljeu što je umetnika oduševilo’’.
Knjiga je imala veoma dobar odjek u Francuskoj, kaže Dojna Lemeny: ,,Moje kolege iz Centra Pompidu koji se bave prevashodno Soniom Delaunay, Ležerom, bili su veoma zainteresovani da vide koja je veza između Soninih kostima i ove umetnice o kojoj nije niko znao ništa. Van centra organizuju se brojni kolokvijumi na kojima sam pozvana. Postala sam portparolka Lizike Kodreanu i svi se dive izvanrednim slikama, svi su impresionirani njenim pokretima, igrom, i njenim performansom’’.
Vava Štefanesku, menadžer Nacionalnog plesnog centra Bukurešt o mestu Lizike Kodreanu u savremenom plesu kaže: ,,Po mom mišljenju ona predstavlja nešto određeno. Naime, reč je upravo o ovoj fluidnosti I pokretnosti među svetova, umetničkih oblasti, idejama, pokreta, što mislim da se u određenoj meri dešava danas sa umetnicima’’.
