Mikroistorija. Istinite priče kazivane uživo

Ko smo mi danas 100 godina kasnije? Ko su građani Rumunije, sa kakvim se problemima oni suočavjau nakon što su učestvovali u svetskim ratovima, posle preko 40 godina komunizma i skoro 30 godina tranzicije prema kapitalizmu? Kakve su posledice ostavili svi ovi događaji na osobe iz raznih generacija i koji su pripadnici i nacionalnih manjina? I kakvu budučnost oni sanjaju? To su pitanja na koja se traži odgovor posredstvom projekta ,,Mikroistorija. Istinite priče, kazivane uživo’’, čiji je producent Rumunsko društvo za promovisanje umetnosti predstave, u partnerstvu sa Nacionalnom radiodramom. Projekat je pokrenut 2017 pod geslom ,,Rumunija 100. Istinite priče kazivane uživo’’. Dodašao je do drugog izdanja koje je organizovano početkom marta. ,,Mikroistorija’’ ima ambiciju da realizuje žive arhive, koje čine priče običnih ljudi. Konkretno, organizuje se kasting u obliku intervjua sa osobama koje su prihvatile da na sceni kazivaju njihovu ličnu priču pred nepoznatim osobama. Svaki put je izabrano po 13 priča koje su kazivane u publici i arhivirane na sajtu www.microistoria.ro. Za kasting je bila zadužena direktorka Florentina Bratfanof, koja će nam reči kako su izabrani finalisti: ,,To su osobe koje sam pronašla po preporuci mojih saradnika. Počev od 15. januara uputila sam poziv da pričam sa raznim osobama. Večinu nisam poznavala od ranije. Imali smo sastanke koji su trajali i po tri-četri sata, tokom kojih smo pričali. Oni su mi pričali njihove priče a ja sam im ispričala moju priču, upravo iz želje da saznam što više o osobi o kojoj ne znam ništa. Kriterijumi su bili muško-žensko, raznih godina. Ali postoje priče koje su relevantne. Relevantna je za mene bila priča jedne osamnajstogodišnjakinje. Odlučujuču ulogu imale su priče i scenski nastup, način na koji su kazivane priče’’. Na svim izdanjima reditelj Peter Kerek je bio nadležan da priprema finaliste za nastup na sceni: ,,Pružali smo im mogućnost da stanu pred publikom — u ovom slučaju su bili ostali iz grupe — a da ne urade ništa, da ne kažu ništa, da razmišljaju o onome što žele oni. Ova čutnja je trajala pet minuta, a zatim smo počeli da razmišljaju o onome o čemu oni žele. Njihova čutnja je trajala pet minuta a zatim smo pokušali da je kombunujemo sa muzikom, zatim su ponovo čutali i počeli su da govore tek pred publikom. Naš cilj je bio da oni prate sopstvenu priču i da vide ono što ih zaista zanima, da dožive priču na njihov način i da sami postanu slušaoci sopstvene priče’’. Učesnici ove godine su bili pozvani da ispričaju ,,kako su prevazišli tranziciju sa komunizma na kapitalizam’’. Na ovom kastingu učestvovala je i Dana Vlasćeanu. Tridesetšestogodišnja Romkinja ispričala je kako se iz korisnika droge pretvorila u vlasnika jednog centra za pružanje pomoći meštanima iz kvarta Ferentari. Želela je da učestvuje u ovom projektu zato što smatra da lični primer, lična priča može da motiviše nekoga: ,,Ja se nisam mnogo promenila. Oni koji me poznaju več dosta godina znaju to. Ostala sam isti čovec ali sam evoluisala. Htela sam da učim što više. Nastavila sam studije, jer sam završila samo sedam razreda. I htela sam da budem primer za moju decu. A moji bliski prijatelji se raduju zajedno samnom mojim rezultatima. U centru smo počeli da radimo sa decom iz zajednice. Ljudi kojima je nešto potrebno i ne znaju kuda da krenu obraćaju se nama. Oni znaju da ih mi možemo usmeriti’’. Thomas Mendel ima 39 godina i radi kao stomatolog. Godine 1988. je zajedno sa svojom porodicom otišao u Izrael odakle se vratio u Rumuniju 2003. godine. Smatra da priče mogu biti inspirativne. Od brojnih priča koje su uticale njegovu sudbinu opredelio se za jednu:,,Godine 1989. moja baka je došla u Izrael. Ujutro smo išli do prodavnice. Tada je imala oko 55. godina, blokirala se usred radnje i počela je da plače. Za mene je to bilo neshvatljivo kako je to moguće , jer je ona bila veoma jaka žena. To je bio trenutak kad sam shvatio da je ovde bilo veoma loše i da su se ljudi mučili. Smatram da je kontrast između dva sveta bitan. Treba da shvatimo gde smo i gde bi trebalo da budemo. Ponekad istina i pravda imaju suviše veliku cenu, takođe i sloboda ali vredi trpeti za njih. Ako se boriš i žrtvuješ možeš stići u bolji svet’’. Inicijator i kurator projekta ,,Mikoroistorija’’ je Kristina Modreanu, pozorišni kritičar koja je na kraju drugog izdanja konstatovala da počinje da se napravi veoma intreresantna freska koja je sastavljena od različitih iskustava, koje potiču iz raznih delova sveta. Kako vide obični ljudi koji žive ovde u Rumuniji, saznaćemo u nastavku od Kristine Modreanu: ,,Vidi se da je traumatizovana ovim tranzitnim periodom koji traje skoro 30 godina posle decembarske revolucije. Kažem to zato što je naša tema bila ,,Kako smo preživeli tranziciju?’’. U zaključku vidi se kao veoma uzburkana istorijskim događajima, kao Rumunija u kojoj su ljudi pokušali da pronadju njihov put, pokušali su da nadju uzore, kao Rumunija koja liči na gradilište, ali na neki način i kao zemlja koja je puna nade, optimizma i šanse da se preporodi, bez obzira na tragedije sa kojima se suočava’’.

Luana Pleşea, 10.03.2018, 20:02

Ko smo mi danas 100 godina kasnije? Ko su građani Rumunije, sa kakvim se problemima oni suočavjau nakon što su učestvovali u svetskim ratovima, posle preko 40 godina komunizma i skoro 30 godina tranzicije prema kapitalizmu? Kakve su posledice ostavili svi ovi događaji na osobe iz raznih generacija i koji su pripadnici i nacionalnih manjina? I kakvu budučnost oni sanjaju? To su pitanja na koja se traži odgovor posredstvom projekta ,,Mikroistorija. Istinite priče, kazivane uživo’’, čiji je producent Rumunsko društvo za promovisanje umetnosti predstave, u partnerstvu sa Nacionalnom radiodramom. Projekat je pokrenut 2017 pod geslom ,,Rumunija 100. Istinite priče kazivane uživo’’. Dodašao je do drugog izdanja koje je organizovano početkom marta. ,,Mikroistorija’’ ima ambiciju da realizuje žive arhive, koje čine priče običnih ljudi. Konkretno, organizuje se kasting u obliku intervjua sa osobama koje su prihvatile da na sceni kazivaju njihovu ličnu priču pred nepoznatim osobama. Svaki put je izabrano po 13 priča koje su kazivane u publici i arhivirane na sajtu www.microistoria.ro. Za kasting je bila zadužena direktorka Florentina Bratfanof, koja će nam reči kako su izabrani finalisti: ,,To su osobe koje sam pronašla po preporuci mojih saradnika. Počev od 15. januara uputila sam poziv da pričam sa raznim osobama. Večinu nisam poznavala od ranije. Imali smo sastanke koji su trajali i po tri-četri sata, tokom kojih smo pričali. Oni su mi pričali njihove priče a ja sam im ispričala moju priču, upravo iz želje da saznam što više o osobi o kojoj ne znam ništa. Kriterijumi su bili muško-žensko, raznih godina. Ali postoje priče koje su relevantne. Relevantna je za mene bila priča jedne osamnajstogodišnjakinje. Odlučujuču ulogu imale su priče i scenski nastup, način na koji su kazivane priče’’. Na svim izdanjima reditelj Peter Kerek je bio nadležan da priprema finaliste za nastup na sceni: ,,Pružali smo im mogućnost da stanu pred publikom — u ovom slučaju su bili ostali iz grupe — a da ne urade ništa, da ne kažu ništa, da razmišljaju o onome što žele oni. Ova čutnja je trajala pet minuta, a zatim smo počeli da razmišljaju o onome o čemu oni žele. Njihova čutnja je trajala pet minuta a zatim smo pokušali da je kombunujemo sa muzikom, zatim su ponovo čutali i počeli su da govore tek pred publikom. Naš cilj je bio da oni prate sopstvenu priču i da vide ono što ih zaista zanima, da dožive priču na njihov način i da sami postanu slušaoci sopstvene priče’’. Učesnici ove godine su bili pozvani da ispričaju ,,kako su prevazišli tranziciju sa komunizma na kapitalizam’’. Na ovom kastingu učestvovala je i Dana Vlasćeanu. Tridesetšestogodišnja Romkinja ispričala je kako se iz korisnika droge pretvorila u vlasnika jednog centra za pružanje pomoći meštanima iz kvarta Ferentari. Želela je da učestvuje u ovom projektu zato što smatra da lični primer, lična priča može da motiviše nekoga: ,,Ja se nisam mnogo promenila. Oni koji me poznaju več dosta godina znaju to. Ostala sam isti čovec ali sam evoluisala. Htela sam da učim što više. Nastavila sam studije, jer sam završila samo sedam razreda. I htela sam da budem primer za moju decu. A moji bliski prijatelji se raduju zajedno samnom mojim rezultatima. U centru smo počeli da radimo sa decom iz zajednice. Ljudi kojima je nešto potrebno i ne znaju kuda da krenu obraćaju se nama. Oni znaju da ih mi možemo usmeriti’’. Thomas Mendel ima 39 godina i radi kao stomatolog. Godine 1988. je zajedno sa svojom porodicom otišao u Izrael odakle se vratio u Rumuniju 2003. godine. Smatra da priče mogu biti inspirativne. Od brojnih priča koje su uticale njegovu sudbinu opredelio se za jednu:,,Godine 1989. moja baka je došla u Izrael. Ujutro smo išli do prodavnice. Tada je imala oko 55. godina, blokirala se usred radnje i počela je da plače. Za mene je to bilo neshvatljivo kako je to moguće , jer je ona bila veoma jaka žena. To je bio trenutak kad sam shvatio da je ovde bilo veoma loše i da su se ljudi mučili. Smatram da je kontrast između dva sveta bitan. Treba da shvatimo gde smo i gde bi trebalo da budemo. Ponekad istina i pravda imaju suviše veliku cenu, takođe i sloboda ali vredi trpeti za njih. Ako se boriš i žrtvuješ možeš stići u bolji svet’’. Inicijator i kurator projekta ,,Mikoroistorija’’ je Kristina Modreanu, pozorišni kritičar koja je na kraju drugog izdanja konstatovala da počinje da se napravi veoma intreresantna freska koja je sastavljena od različitih iskustava, koje potiču iz raznih delova sveta. Kako vide obični ljudi koji žive ovde u Rumuniji, saznaćemo u nastavku od Kristine Modreanu: ,,Vidi se da je traumatizovana ovim tranzitnim periodom koji traje skoro 30 godina posle decembarske revolucije. Kažem to zato što je naša tema bila ,,Kako smo preživeli tranziciju?’’. U zaključku vidi se kao veoma uzburkana istorijskim događajima, kao Rumunija u kojoj su ljudi pokušali da pronadju njihov put, pokušali su da nadju uzore, kao Rumunija koja liči na gradilište, ali na neki način i kao zemlja koja je puna nade, optimizma i šanse da se preporodi, bez obzira na tragedije sa kojima se suočava’’.