Dokumentarac „Kuća za lutke“, režiserski debi Tudora Platona

Corina Sabău, 11.03.2023, 18:30

Režiserski debi direktora
slike Tudora Platona, dokumentarni film Kuća za lutke/ House of Dolls,
premijerno je međunarodno prikazan u Sarajevu na Međunarodnom filmskom
festivalu, a nacionalno na Međunarodnom filmskom festivalu Transilvanija u
odeljku Dani rumunskog filma.

Tudor Platon je jedan od najplodnijih direktora slike u rumunskoj kinematografiji, nominovan za Nagrade Gopo za Mladu nadu 2016. godine, za sliku filma Sve reke se ulivaju u more (režija Aleksandru Badea). Tudor Platon je takođe bio nominovan za Nagrade Gopo 2022. godine, u dve kategorije: Najbolji debitantski film i Najbolji dokumentarac za Doll’s House, film o prijateljstvu i nadi. U filmu Kuća za lutke igraju Viorika Kračun, Ileana Kračun, Elena Laslu, Ana-Maria Bondar, Aura Kindea. Tudor Platon potpisuje režiju, scenario i sliku, a montažu je uradila Natalija Volohova Deliu. Producenti su Karla Fotea, Ada Solomon, Tudor Platon i Aleksandru Solomon.

Kada je počeo da snima svoju baku i
njene četiri prijateljice, koje su tada bile na odmoru u Dolini Olta, Tudor
Platon nije sebi zacrtao da uradi film. Želeo je samo da provede vreme sa svojombakom, Čikom i da je bolje upozna.
Istovremeno, pet sedamdesetogodišnjakinja je smatralo da će mladiću od 25
godina veoma brzo da dosadi da ih snima i vratiće se kući.

Tudor Platon: Da, nije me interesovalo da snimam
film, već da provodim vreme sa njima, posebno sa svojom bakom Čikom, koju tada
nisam tako dobro poznavao. I osećam da nas je ta nedelja mnogo zbližila, u
jednom trenutku. Na veoma intiman način. Od tada
uspevamo jedno drugom da kažemo mnoge stvari koje ranije nismo ni pomišljali da
možemo da podelimo. Kao i mnoge druge, mene su odgajali baka i deda. A ona koja
me je vaspitala nije bila Čika, već druga baka, koja je umrla dve godine pre
nego što sam počeo da snimam ono što je postalo Kuća za lutke.
Zato sam osetio potrebu da se približim Čiki, da popunim tu prazninu koja je
ostala. A mislim da je i njoj ovo trebalo, jer do tada, Čika je bila prilično
suzdržana u pokazivanju osećanja, pa kada mi je rekla da ide na put sa
drugaricama, predložio sam joj da idem sa njom. Onako kako znate, to je izlet na
koji one idu jednom godišnje, i to je već postalo tradicija. To je odmor kada
se one izoluju od sveta i misle da im to pomaže da vrate vreme unazad, pa da
stignu u svaki period sopstvenih života. I one se osećaju da su mlade, možda
zato što se znaju 50 godina. Onako kako sam razumeo od jedne bakine
prijateljice, od Elene, kad smo se malo bolje upoznali, one su smatrale da će
meni biti dosadno i da ću se vratiti kući za dva dana. Ali njihov odnos sa mnom,
naspram zatvorenog univerzuma koje one ostvaruju odlazeći na godišnji izlet,
gradio se čvrsto i zbog toga što me one nisu gledale kao muškarca, već kao dete.
Tako su mi i govorile: dete. I možda su i bile u pravu, jer sam bio veoma mlad
i uspeo sam da uhvatim njihovu bezazlenost i njihovu posebnu vezu. U početku
mislim da su mi dozvoljavale da ih snimam i zato što nisu mislile da će ovo
biti film, već su mislile da jednostavno želim sačuvati uspomene sa svojom
bakom.

Potreba da se bavim i režijom došla je
prirodno kaže Tudor Platon:

Ova je potreba postojala, ali nisam
razmišljao o nečemu konkretnom, nisam ništa planirao. Bila je moja potreba da
sve snimim, da uhvatim delimično ono što se meni dešava. Ali mislim da je ta
potreba za snimanjem u meni oduvek postojala. Ja sebe prvo smatram
pripovedačem, dopada mi se da pričam, da snimim i ispričam neku priču koju
čujem. I dopada mi se da sve to transponujem u emociju, to radim kada snimam,
pokušavam da razumem i da prenesem ono što razumem. Onda kada jedino snimam,
predstavlja me slika koju izrađujem, a u slučaju da je lični projekat, čiju
režiju potpisujem, onda priču pričam svim sredstvima koji su mi na
raspolaganju.

Tudor Platon je studirao
sliku na Nacionalnom univerzitetu dramskih i filmskih umetnosti (UNATC) u
Bukureštu. Još za vreme studija bio je snimatelj i direktor slike brojnih
kratkometražnih filmova, među kojima In the House (2014) i Lula,
seks şi omlet (2017) Ana-Marie Komanesku, Sve reke teku prema moru
(2016), Aleksandra Badee, 4:15 PM kraj sveta (2016), Gabi Virginije
Šarga i Katalina Rotarua, oba predstavljena u Kanu, ili Privatna žurka
(2016) i Crne haljine (2017), Oktava Kelarua. Tudor Platon potpisuje i sliku
za kratkometražni film Poklon za Božić (2018), Bogdana Murešanua, koji se
našao na kratkom spisku za Oskara 2020), dobivši brojne nagrade, među kojima i
trofej Evropske akademije za film. Najnoviji njegov film je dokumentarac
Aleksandrua Solomona, koji analizira uticaj kulta ličnosti jeromonaha Arsenija
Boke u rumunskom društvu, film koji će uskoro imati svoju premijeru. Kao
režiser Tudor Platon sprema novi dokumentarac sa veoma ličnom pričom o svojoj
porodici.