Prima pagină » Rubrike » Društvo » Priča o kućnim pomoćnicama iz Rumunije u Evropskoj Uniji

Priča o kućnim pomoćnicama iz Rumunije u Evropskoj Uniji

Još od početka 2000. godina, kada se pojačao talas migracije iz Rumunije u Evropsku Uniju, žene iz siromašnih sredina koje su odlazile iz Rumunije uglavnom su se zapošljavale kao kućne pomoćnice. Njihov broj se godinama povećavao, kao i broj onih koje su zadobile niz psihičkih poremećaja koji su već poznati pod neformalnim imenom sindrom Italije“. Zašto Italije? Pošto se mnogo oboljevanja pojavilo kod strankinja kućnih pomoćnica, ne samo kod Rumunki, iz Italije, zemlje koja inače ima najveću rumunsku zajednicu u Evropskoj Uniji. Mnogo od ovih žena završe na lečenju, na primer, u Jašiju, gde radi dr. Petronela Nekita, primarius doktor psihijatar u Institutu za psihijatriju Sokola“: Počela sam da radim u Sokoli u januaru 2008. godine kao lekar rezident. Tada sam već čula za ove slučajeve pacijentkinja koje su se vraćale iz inostranstva sa različitim oblicima psihičkih poremećaja, bilo s depresijom, bilo sa psihozom. Vrlo dobro znamo da je Italija zemlja sa starijim stanovništvom i da je apsorbovala mnogo Rumunki koje se tamo staraju o njima. Reč je o onim badante“ koje rade kao lične asistentkinje starijim pacijentima. One imaju nekoliko uloga, osim što pomažu starijim osobama. Imaju takođe ulogu davanja lekova ili nege i sprovođenje određenih zdravstvenih postupaka za koje nisu obučene. Ovo je za njih izvor stresa. Starijoj osobi je potrebna stalna nega, 24 sata dnevno, posebno ako govorimo o nekome sa neuro-psihičkim invaliditetom. Samim tim bi trebalo troje ljudi koji će brinuti o toj osobi u 24 sata, jer je svakom od nas potrebno 8 sati sna, 8 sati rada i 8 sati aktivnog odmora. Mnogo gospođa koje odlaze u inostranstvo rade mnogo tokom 24 sata, a tokom jedne nedelje malo njih imaju pauze ili čak slobodan dan. Oni koji odluče da rade u inostranstvu ne bi trebalo da odu sve dok ne budu uvereni da imaju ugovor u kome postoji određeno radno vreme i vreme za odmor ili da je naveden tačan broj sati, sa pauzama“.

Christine Leșcu, 20.10.2021, 13:23

Legalni ugovor o radu ove vrste u Italiji očigledno predviđa ograničeni broj radnih sati. Problem je u tome što mnoge badante“ ili rade bez ugovora ili su u situaciji da se ugovor ne poštuje, kako je primetila aktivistkinja Silvija Dumitrake, predsednica Udruženja Žena Rumunki u Italiji: Generalno ugovori o radu za negovateljce se zaključuje na 40 sati rada nedeljno. U stvarnosti, te žene su interne, odnosno žive, rade i gotovo ne izlaze iz kuće osobe o kojoj brinu, što je potpuno neprirodno. Dostupni ste osobi koja vas je zaposlila, ali ne direktno, već indirektno, jer je čak ni ne poznajete. Videli smo da u slučaju drugih zemalja, kao i Rumunije, nije dobro precizirano ko zaista zaključuje ugovor o radu i ko je odgovoran za način na koji se ovaj ugovor primenjuje. U vezi s tim postoji mnogo nejasnoća i verovatno su tako napisani s namerom. Ove radnice se ne druže, a mnogo njih ni ne spavaju jer i osoba o kojoj brinu nema nesmetan san, ima posebne potrebe. Zatim članovi porodice za koju rade takođe dolaze sa drugim zahtevima, osim onog što je predviđeno ugovorom. Porodice za koje ove žene rade nisu spremne da u kući imaju radnika koji takođe ima i prava, a ne samo obaveze“.

Ali uprkos umoru, ograničenoj slobodi kretanja i intimnog prostora, ove žene priznaju da im najviše nedostaje njihova porodica. Dr Petronela Nekita nam govori šta ih najviše muči: Čežnja za domom, životnim partnerom, decom, roditeljima, braćom i sestrama. Mnoge gospođe odlaze u vreme kad im je finansijski teško. I odlaze na posao radi prihoda koji će im omogućiti da odgajaju svoju decu. Zato šalju novac svom partneru, kući, da se brinu o njima. Mnoge kažu da odlaze na nekoliko meseci i da će se vratiti, ali na kraju ostaju godinama. Ova vremenska distanca između njih i partnera i dece ima mnoge negativne posledice. Mnoge od njih se na kraju razvedu, jer se njihova veza ohladila. I deca se distanciraju od roditelja koji je otišao u inostranstvo. A kad se nakon nekoliko godina vrate kući, ne mogu da pronađu onu emotivnu udobnost koju su imali. Deca ima mnogo toga zameraju, jer je potrebno emocionalno prisustvo roditelja, a ne samo finansijska sigurnost“.

Sve ovo ostavlja očigledan trag u psihi osobe koja je već ranjiva zbog nenormalne situacije u kojoj se nalazi. Silvija Dumitrake: Istina je da su žene koje odlaze na rad u inostranstvo izložene izuzetnom riziku, jer postaju ranjive kao same osobe. Zakonodavstvo u tom pogledu treba izmeniti, jer je potpuno neprirodno i mislim da je nezakonito prisiljavati nekoga da radi 24 sata dnevno, što je praktično nemoguće učiniti. Izdržite dva ili tri meseca, nakon čega se razbolite. Zakonodavstvo u Italiji ni u kom slučaju ne predviđa da osoba radi 24 sata dnevno“.

Nakon nekoliko godina kampanje podizanja svesti, Silvija Dumitrake smatra da vlasti u inostranstvu i vlasti u Rumuniji vrlo dobro znaju situaciju onih koji su pogođeni takozvanim sindromom Italija“. Za sada se još očekuje potpuna primena zakona i pažljivije praćenje onih koji ga krše. Kampanje koje vode aktivistkinje kao što je Silvija Dumitrake idu i u drugom pravcu: Takođe vodim kampanju za podizanje svesti radnica, kako bi shvatile u kakvoj ranjivoj situaciji se nalaze. Takav teret možete nositi mesec, dva, tri ili godinu dana, a zatim padate depresiju iz koje više ne možete izaći. Naravno da je svako svoj gazda i može birati šta želi. Na kraju krajeva, nisu svi slučajevi užasni. Postoje i situacije u kojima se radnice dobro slažu s porodicom koja ih je zaposlila. Ali situacija nije sasvim legalna, jer oni koji rade kao radnici u domu nemaju ugovor koji je u skladu sa italijanskim zakonom, na primer“.

Naravno, nisu sve radnice u Italiji Rumunke, ali je njihova situacija možda mnogo gora, jer je Rumunija jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropskoj Uniji. Stoga njihov izbor može biti ličan, ali na njega utiču i spoljni uzroci. Među izlečenim pacijentkinjama doktorice Petronele Nekite, mnoge se odlučuju da se vrate na posao: Ima mnogo pacijentkinja koje se vraćaju, jer u Rumuniji ne mogu da nađu posao. Mnoge čak kažu da bi ostale kod kuće sa porodicom i decom, ali moraju zaraditi pare kako bi se mogle brinuti o deci, te se vraćaju u inostranstvo, često u istim uslovima rada“.

Zato se društvene aktivistkinje poput Silvije Dumitrake zalažu za bolju zaštitu transnacionalnih porodica, na evropskom nivou, jer situacija badanti“ i širenje ili zaustavljanje sindroma Italija“ zavisi i od situacije onih koji su ostali u zemlji.