Nova rešenja starih problema: Pozorište protiv maltretiranja i diskriminacije u školama (23.10.2024)

Istraživanje koje je sprovela nevladina organizacija Save the Children početkom godine pokazalo je da je svaki drugi učenik u Rumuniji bio žrtva pretnji, ponižavanja ili fizičkog nasilja, a 82% mladih bili su svedoci takvih situacija. Prema nedavnom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, Rumunija je na trećem mestu u Evropi po fenomenu maltretiranja. Rumunsko zakonodavstvo definiše maltretiranje kao radnju ili niz fizičkih, verbalnih, relacionih i/ili sajber radnji, u društvenom kontekstu koji je teško izbeći, izvršenih sa namerom, koja podrazumeva neravnotežu moći, ima za posledicu gubitak dostojanstva ili stvaranje zastrašujuće, neprijateljske, ponižavajuće ili uvredljive atmosfere i cilja na aspekte diskriminacije i socijalne isključenosti. Istovremeno, romski učenici se i dalje suočavaju sa fenomenom segregacije u školama, iako je Skupština odavno usvojila zakon koji to zabranjuje.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 23.10.2024, 14:59

Međutim, postoje ljudi koji odlučuju da svoje veštine i iskustvo stave u službu rešavanja ovog problema manje konvencionalnim metodama. Tokom septembra, Udruzenje Acting Works bilo je na turneji u pet škola iz četiri ugrožene zajednice (Mizil, Giurgiu, Ciorogirla i Kampina, svi iz južnog dela Rumunije), podržavajući predstavnike pozorišne predstave „Vi me som rom / Ja sam Rom“, predstava koja otkriva šta znači biti Rom u Rumuniji, kroz prizmu tri istinite životne priče.

Andrei Šerban, glumac i osnivač Acting Works-a, već 17 godina se bavi društvenim pozorištem, a ono što ga je ohrabrilo da postavi predstavu i krene na turneju sa ekipom je njegovo životno iskustvo, kao „nevidljivog“ Roma (osoba romske nacionalnosti koja se ne može identifikovati kao takva na osnovu fizičkih karakteristika)

,,Bio sam ‘u ormanu’ do svoje 20. godine. Plašio sam se diskriminacije, a kada sam preuzeo romsku nacionalnost shvatio sam da želim da radim predstavu. Čujem mnogo rasističkih stvari jer ljudi ne shvataju da sam Rom. Ova predstava je napravljena pomalo iz frustracije, ali i da bi se ljudima koji se suočavaju sa rasizmom, ali i ljudima koji su svedoci rasističkih događaja, dali alati — da znaju kako da postupe ili reaguju.“

Madalina Branduša, glumica i deo tima Acting Works, kaže da je jedan od razloga zašto igraju u siromašnim zajednicama nedostatak pristupa pozorištu i kulturnim proizvodima tih ljudi, u poređenju sa obrazovanom publikom u Bukureštu. Ona dodaje da je među tinejdžerima koji su gledali predstavu bilo mnogo onih kojima je to bio prvi susret sa pozorištem.

Upitan kako su predstavu dočekali učenici i nastavnici, Andrej odgovara:

„Izgradili smo je sa puno humora, jer nismo želeli da udvostručimo pritisak koji se dešava i način izražavanja je prilagođen jeziku koji tinejdžeri koriste. Tokom povratne informacija na kraju, kada imamo diskusije nakon predstave, jeste da se prepoznaju u likovima. Veoma mnogo učenika i mnogi učenici romske nacionalnosti su po prvi put prihvatili svoj identitet, što nas veoma raduje.“

Glumci dodaju da ih pred svaku predstavu ne obuzimaju emocije, s obzirom da ona sadrži prizvuk kritike prema nastavnom osoblju. Nije ni prva godina ni prva anti-bulling aktivnost koju glumci sprovode u osnovnim i srednjim školama. Prethodnih godina, zajedno sa učenicima, osmislili su nekoliko spotova o vršnjačkom nasilju u školama, od kojih je jedan do sada pregledan više od milion puta. Madalina Branduša objašnjava da su tokom 3 meseca održali niz radionica sa učenicima iz škola koje se nalaze u ruralnim i urbanim sredinama, raspitujući se koji su najučestaliji problemi sa kojima se suočavaju. Na pitanje šta bi škola i vlasti mogle da učine konstruktivno u borbi protiv fenomena bullinga u školama, Madalina odgovara:

„Ono što smo uočili na nivou škole je ogromna potreba da u nastavnom planu i programu bude jednom nedeljno čas za edukaciju protiv nasilja, pozorišne radionice za ovu oblast, o zdravim odnosima, seksualnom obrazovanju specifičnom za starosnu grupu. Jedna osmišljena za učenike nižih razreda osnovne skole, a druge za starije razrede osnovne i srednje škole. To mora biti nešto konstantno, ništa se neče postići ako su ti časovi ili aktivnosti organizovani jednom ili dva puta godišnje.“

Andrej govori o nezadovoljstvu nakon konferencije na kojoj su takodje ucestvovali nastavnici, predstavnici policije, socijalni radnici, advokati, školskim savetnici:

,,S moje tačke gledišta, pristup treba malo promeniti. Nalazimo se na tački gde je pristup kazneni. Neprijatno sam se iznenadio kada sam video da se razgovaralo o žrtvama protiv agresora, ali nekako, da bi se ispravilo njihovo ponašanje, ne treba ih posmatrati kao agresore. Moramo da shvatimo da su oni u godinama i da u pozadini stoje neka pitanja, pitanja koja su obično sistemska, te stvari se svode na nejednak pristup resursima. Ima ljudi koji nemaju pristup terapiji, uključujući roditelje. Treba da se interveniše u porodici, pristup terapiji, psihologu treba da bude besplatan, da se otkrije i vidi šta se dešava. Imamo nasilje u porodici, češće, ali ne isključivo u siromašnijim sredinama, tamo moramo nekako da intervenišemo.“

Žrtve maltretiranja, kao i počinioci nasilja, izloženi su emocionalnim i socijalnim problemima, depresiji, niskom samopoštovanju, lošem školskom uspehu, anksioznosti i mnogim drugim problemima koji mogu trajati dugo i obeležiti život osobe. Jedna studija je pokazala da žrtve maltretiranja u detinjstvu imaju 4,3 puta veće šanse da dožive anksiozni poremećaj kao odrasle osobe u poređenju sa onima koji nisu imali takvo iskustvo. Štaviše, i oni koji su doživeli nasilje i počinioci bili su suočeni sa 14,5 puta većim rizikom od razvoja paničnog poremećaja u odraslom dobu.

Andrej takođe smatra da studenti nemaju dovoljno mogućnosti da rade u timu i sklapaju prijateljstva iz pozicije partnera. On smatra da nemamo nastavnike koji su obučeni da „nauče“ empatiju i da kod učenika treniraju sposobnost da osete ono što drugi oseća:

„Čini mi se da je škola jedna takmičarska zona i učenici nemaju predmete ili aktivnosti u kojima bi mogli da rade zajedno, da se upoznaju, druže. Naš primer, mi smo u istu grupu stavili učenike iz različitih odeljenja i žrtve, i agresore, i one koji su bili maltretirani i one koji su maltretirali. Radeći zajedno tri meseca, počeli su da se druže, da vide da, u stvari, gluma zahteva da se oslonite na svog kolegu, da mu verujete, a onda su postali prijatelji. Mislim da takve aktivnosti nedostaju u školama“.