Kako je pandemija uticala na psihičko i emotivno stanje dece

Više od godinu dana pandemije, ograničenja svih vrsta, onlajn nastave, časova koji se održavaju sa prisustvom, ali i sa visokim rizikom po zdravlje… sve to je svakako uticalo na emocionalno blagostanje najmlađih. Ovo pokazuje i analiza koju je sprovelo Udruženje Save The Children, koje je u ovom periodu pružalo besplatna psihološka savetovanja učenicima iz više gradova. Evo šta se konstatovalo, nakon ankete sprovedene među onima koji su koristili ove usluge: svako treće dete se suočilo sa anksioznošću i bilo mu je potrebno savetovanje i psiho-emocionalna podrška, pri čemu je procenat veći među adolescentima i dostiže skoro 50%. Takođe, 90% dece kojima je bila potrebna psihološka terapija u poslednjih godinu dana imalo je emocionalne probleme u vezi sa ovim kontekstom pandemije. Na žalost, iscrpno i zvanično istraživanje na ovu temu još ne postoji.

Christine Leșcu, 01.12.2021, 15:39

Više od godinu dana pandemije, ograničenja svih vrsta, onlajn nastave, časova koji se održavaju sa prisustvom, ali i sa visokim rizikom po zdravlje… sve to je svakako uticalo na emocionalno blagostanje najmlađih. Ovo pokazuje i analiza koju je sprovelo Udruženje Save The Children, koje je u ovom periodu pružalo besplatna psihološka savetovanja učenicima iz više gradova. Evo šta se konstatovalo, nakon ankete sprovedene među onima koji su koristili ove usluge: svako treće dete se suočilo sa anksioznošću i bilo mu je potrebno savetovanje i psiho-emocionalna podrška, pri čemu je procenat veći među adolescentima i dostiže skoro 50%. Takođe, 90% dece kojima je bila potrebna psihološka terapija u poslednjih godinu dana imalo je emocionalne probleme u vezi sa ovim kontekstom pandemije. Na žalost, iscrpno i zvanično istraživanje na ovu temu još ne postoji.

S druge strane, postoje podaci o tome kako je škola informisala svoje učenike o opasnosti od pandemije i primenila mere zdravstvene bezbednosti u učionicama, mere koje očigledno utiču na emotivno stanje. Udruženje Save The Children je u saradnji sa Nacionalnim Savetom Učenika sprovelo i anketu na ove teme pod nazivom Osećaš li se bezbedno u svojoj školi“ na koju je odgovorilo skoro 22.000 učenika. Šta su ovim putem saznali reći će nam Silviju Morkan, Predsednik Nacionalnog Saveta Učenika: Što se tiče informativnih aktivnosti, uočavamo da je informacija u vezi sa prevencijom prenošenja bolesti urađena kvalitetno u većini obrazovnih jedinica. Preko 86% učenika je reklo da u potpunosti razume informacije koje je dalo osoblje zaposleno u školi. Mnogo manji procenat ispitanika je rekao da im je potrebno više pojašnjenja o ograničavanju širenja virusa Sars-Kov-2 ili da čak nisu dobili nikakve informacije na ovu temu. Kampanje informisanja o vakcinaciji koje je trebalo organizovati u školama stigle su do manjeg broja učenika. Više od trećine ispitanika, oko 36%, reklo je da su se ovakve kampanje odvijale u njihovoj školi“.

Da li se u ovim uslovima škola doživljava kao bezbedno mesto sa zdravstvenog stanovišta? SIlviju Morkan: Osećaj sigurnosti koji škola pruža učenicima bila je još jedna tema koju smo želeli da dotaknemo. I uprkos velikoj učestalosti sa kojom se prelazilo na nastavu onlajn zbog bolesti učenika, možemo primetiti da osećaj sigurnosti u školi u velikoj meri postoji, prosek na nivou uzorka je 3,53 poena od 5, pri čemu 1 znači nimalo bezbedno“, a 5 potpuno bezbedno“. Više od polovine ispitanika je navelo visoke nivoe ovog osećanja sigurnosti. Samim tim odgovori na otvoreno pitanje na kraju naših konsultacija su veoma raznovrsni, a mišljenja su jednako podeljena između onih koji žele da se u potpunosti pređe u online i onih koji kažu da je fizičko prisustvo u školama sigurna i radija varijanta. Jednako su podeljena mišljenja i o merama prevencije, kao što su nošenje maski i držanje distance, jer jedna strana želi da se strožije primenjuju, dok drugi žele da se potpuno odustane od ovih mera“.

Međutim, anksioznost i način na koji se ona provlači su veoma podmukli, teško je reći šta tačno pokreće ovaj poremećaj i kako se manifestuje. Isto tako je teško utvrditi da li je uzrok anksioznosti sama škola ili ceo kontekst pandemije. U svakom slučaju, vlasti priznaju da trenutno ne postoji instrument za prikupljanje podataka o psihoemotivnom stanju učenika. Ali ipak postoje neke naznake koje nastavnici mogu uočiti i pokušati da reše uz pomoć školskih psihologa, kaže Radu Sekelji, savetnik ministra prosvete: Iz naših razgovora, uz pomoć specijalista, došli smo do zaključka da anksioznost među decom i mladima u školi postoji, ali da se ne primećuje dovoljno. Deca ne verbalizuju ovu anksioznost. Na emotivnom nivou to je signalizirano gestovima straha, paničnim izrazom, ponekad možda nedostatkom interesovanja i na kognitivnom nivou. Ponekad deca postavljaju pitanja o određenim stvarima koja, posredno, ukazuju da imaju neku drugu zabrinutost, dok mi u obrazovnom sistemu često direktno odgovaramo na pitanje ne analizirajući šta se krije iza toga. Ali to je uloga nastavnika i roditelja i želim da verujem da će uskoro to biti uloga i školskog psihologa koji će bisti u svakoj školi da uoči gore navedene znake, da identifikuje njihove uzroke i reši ove situacije, naročito kad je anksioznost toliko velika da neka deca i mladi imaju čak i somatske manifestacije“.

Takođe, kod kuće roditelji treba pažljivo da posmatraju svoju decu i da razgovaraju sa njima, iako smo mi društvo koje teži da potiskuje emocije i deca nemaju priliku da izraze svoja osećanja“, kaže psihijatar Karmen Trucesku: Svaka promena u rutini ili u ponašanju je znak za uzbunu. Ako je deste spavalo 10-12 sati dnevno, a sad spava 18-20 ili ne spava uopšte, ako promeni način ishrane, ako je izuzetno razdražljivo, jer je anksioznost teško izraziti rečima, a razdražljivost može biti znak toga, sve ovo znači da se nešto dešava. Ne očekujemo od roditelja da postavi dijagnozu, ali roditelj može primetiti promenu u emocionalnom stanju. Dalje, bilo da je anksioznost, bilo da je depresija, bilo da je bolest adaptacije, bilo da je reč o maltretiranju, to utvrđuje specijalista koji vidi dete. Bilo bi idealno da se konsultuje sa nastavnikom i da ima ovu duplu perspektivu. Tako da bih zaista volela da nastavnici zaista primete ova ponašanja koja nisu tipična: dete koje ne ustaje iz klupe, koje ne razgovara sa drugom decom, koje plače, koje ne jede na odmoru. Dete koje ne govori javno, koje ne govori pred drugom decom može imati osobenost razvoja“.

Mogućnost saradnje nastavnika i roditelja u okviru škole mogla bi da postojati u okviru nedavne zakonodavne inicijative: staranje psiholoških kabineta u svakoj školi, gde će se vršiti česta testiranja dece i gde se pronalaze rešenja za otklanjanje psihoemotivnih poremećaja. U ovom trenutku, međutim, ova inicijativa se nalazi u skupštinskoj raspravi.