Institucionalizovana deca u Rumuniji

U Rumuniji ima više od 200 centara za zbrinjavanje, u kojima se nalazi nekoliko hiljada dece, tinejdžera i mladih koji nemaju nikog i ništa. Godišnje se troši više miliona evra za finansiranje ovih ustanova, dok proces usvajanja dece može potrajati i nekoliko godina, što je na uštrb dece. Mnogo dece je u ove centre stiglo zbog demografske politike iz komunističkog perioda, druga su napuštena u porodilištima ili pronadjena na ulicama. Sigurno je samo da, istovremeno sa izlaskom iz dečijih domova, za njih počinje propast, jer nemaju životni pravac. Postoje ljudi koji su, medjutim, išli dalje i lansirali provokaciju za rumunsko društvo, odnosno osnovali su Asocijaciju odraslih iz dečijih domova, koji traže pokretanje istrage protiv autora zloupotreba u dečijim domovima u zadnjih pet decenija. Predsednik pomenute asocijacije je 37- godišnji Danijel Rukareanu, koji je živeo u dva dečija doma, ali je preživeo sistem, diplomirao fakultet i želi da pomogne napuštenoj deci: “Smatram da broj osoba koje su živele u onakvim centrima je veoma velik, ali one nemaju predstavnika. Mi imamo nekoliko ciljeva. Prvi se odnosi na arhive dečijih domova, s obzirom da do sada nije pokrenut demarš za otvaranje muzeja domova za nezbrinutu decu, izradu tomova sa pričama dece koja su imala onakvo iskustvo. Istovremeno, želimo da ostvarimo mrežu odraslih koji su živeli u dečijim domovima, sa ciljem da oni postanu partneri javnih vlasti nadležnih u oblasti zaštite nezbrinute dece.»

România Internațional, 10.06.2015, 17:13

U Rumuniji ima više od 200 centara za zbrinjavanje, u kojima se nalazi nekoliko hiljada dece, tinejdžera i mladih koji nemaju nikog i ništa. Godišnje se troši više miliona evra za finansiranje ovih ustanova, dok proces usvajanja dece može potrajati i nekoliko godina, što je na uštrb dece. Mnogo dece je u ove centre stiglo zbog demografske politike iz komunističkog perioda, druga su napuštena u porodilištima ili pronadjena na ulicama. Sigurno je samo da, istovremeno sa izlaskom iz dečijih domova, za njih počinje propast, jer nemaju životni pravac. Postoje ljudi koji su, medjutim, išli dalje i lansirali provokaciju za rumunsko društvo, odnosno osnovali su Asocijaciju odraslih iz dečijih domova, koji traže pokretanje istrage protiv autora zloupotreba u dečijim domovima u zadnjih pet decenija. Predsednik pomenute asocijacije je 37- godišnji Danijel Rukareanu, koji je živeo u dva dečija doma, ali je preživeo sistem, diplomirao fakultet i želi da pomogne napuštenoj deci: “Smatram da broj osoba koje su živele u onakvim centrima je veoma velik, ali one nemaju predstavnika. Mi imamo nekoliko ciljeva. Prvi se odnosi na arhive dečijih domova, s obzirom da do sada nije pokrenut demarš za otvaranje muzeja domova za nezbrinutu decu, izradu tomova sa pričama dece koja su imala onakvo iskustvo. Istovremeno, želimo da ostvarimo mrežu odraslih koji su živeli u dečijim domovima, sa ciljem da oni postanu partneri javnih vlasti nadležnih u oblasti zaštite nezbrinute dece.»

Efekti života u dečijim domovima su razarajući po decu, seća se Danijel Rukareanu: “Život u onakvom mamutskom centru za zbrinjavanje dece nije nikako bio lak. Posebno ako se ima u vidu da sva deca koja su tamo stigla imala su jaku traumu zbog napuštanja i odvajanja od porodice. Umedjuvremenu, dobila su druge traume zbog odsustva ljubavi i institucionalizacije. Ja sam u dečijim domovima živeo 7 godina, ali, na svu sreću, kad sam imao 8- 9 godina upoznao sam stariju porodicu, koja me volela i dala mi je najbolje savete za dalji život. Nisu me usvojili, ali su me, za vreme školskih raspusta, uzeli kod njih i, na taj način, uspeo sam da se otarasim ustanove za zbrinjavanje i neuspeha u životu. Jer veoma malo dece u domovima uspeva da završi gimnaziju i, još redje, da diplomira neki fakultet. Ja sam upoznao samo svoju majku a pre nego što sam stigao u dečiji dom, neko vreme sam živeo na ulici.”

U skladu sa ciljevima Strategije za prava dece za period 2014- 2020 godina, Rumunija treba da zatvori stare dečije domove i da pronadje rešenja za reintegraciju dece u biološke ili hraniteljske porodice. Fondacija Hope and Homes for Children Romania (HHC) (Nada i dom za decu, Rumunija) prisutna je u našoj zemlji od 2000. godine i pruža nade i šanse i najugroženijoj deci, kojoj pomaže da se razvijaju u okviru porodice. Oto Sestak, menadžer programa vaspitanja u okviru Fondacije Hope and Homes for Children Romania“ precizira: ”Posle revolucije, javno mnjenje u Rumuniji ali i na medjunarodnom planu počelo je da shvati razmere institucionalizacije dece i života u dečijim domovima. U Rumuniji, reforma sistema usluga za decu bez roditelja počela je 1996. godine i pretpostavlja promenu paradigme socijalnih usluga i službi, drugim rečima nove i složene usluge za napuštenu decu. No, mnogi su mislili da sva deca- odnosno oko 100 hiljada, koja su se početkom 2000. godine našla u dečijim domovima bila su siročad, ali nije tačno, jer 10- 20 odsto njih imalo je porodice, u kojima, medjutim, nisu više mogla da žive bezbedno i zdravo. Ali tada nije postojalo koherentno rešenje za ovu decu.”

Od 2000. godine, kada je Fondacija Hope and Homes for Children Romania počela da radi u našoj zemlji, preko 6000 dece ne živi više u dečijim ustanovama, 21.000 dece spašeno je od napuštanja, a 47 dečijih domova zatvoreno je za uvek. Ukupno, 30.000 dece uživa sada u boljem životu, neki su reintegrisani u prirodne ili hraniteljske porodice, dok su za drugu decu otvoreni specijalni domovi porodičnog tipa, rekao nam je Oto Sestak: ”Naše je mišljenje da svako dete zaslužuje dom i porodicu i ovo pokušavamo da pružimo svima. Deo naše aktivnosti usmeren je na izgradnju onakvih specijalnih domova, koji predstavljaju privremenu alternativu za napuštenu decu. Jer ima dece koja se ne mogu više vratiti u sopstvene toksične porodice gde su zlostavljena, te im je potrebna onakva privremena usluga.”

Fondacija Hope and Homes for Children Romania ulaže napore i za društvenu integraciju mladih koji, kad napune 18 godina, izlaze iz sistema zbrinjavanja dece, u skladu sa zakonodavstvom na snazi.