Atipična deca (16.09.2020)
Početak 2020-2021. školske godine nije uobičajen, već atipičan za većinu učenika i roditelja. Ali za odredjenu manjinu, ovogodišnje neobičnosti i poteškoće samo se pridodaju starijem nizu problema … i dalje atipičnih. Reč je o porodicama sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama i koju, prema važećem zakonodavstvu, treba integrisati u redovno obrazovanje. Ali zakon je na papiru, dok se u praksi integracija ne dešava često, što pokazuje iskustvo koje je imala Anemari-Helen Nekšulesku, o kojem je pisala u knjizi Dnevnik jedne majke. Urbane sekvencije sa decom, saobraćajem, roditeljima, domaćim zadacima i drugima“, koju je objavila izdavačka kuća Karteks. Anemari je majka dvoje usvojene dece, od kojih je dečak Emi dijagnostikovan poremećajem pažnje i hiperaktivnosti ili ADHD. Ali njena knjiga ne govori samo o tome kako se ona borila da integriše Emija u školu, već – kako kaže sama autorka – knjiga nema za cilj da bilo šta reši, već da otvori teme za diskusiju. (…) Ne pričati o našim problemima i skrivati ih pod poklopcem lonca pod pritiskom je mnogo opasnije za naše mentalno zdravlje. “
Christine Leșcu, 16.09.2020, 12:17
Početak 2020-2021. školske godine nije uobičajen, već atipičan za većinu učenika i roditelja. Ali za odredjenu manjinu, ovogodišnje neobičnosti i poteškoće samo se pridodaju starijem nizu problema … i dalje atipičnih. Reč je o porodicama sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama i koju, prema važećem zakonodavstvu, treba integrisati u redovno obrazovanje. Ali zakon je na papiru, dok se u praksi integracija ne dešava često, što pokazuje iskustvo koje je imala Anemari-Helen Nekšulesku, o kojem je pisala u knjizi Dnevnik jedne majke. Urbane sekvencije sa decom, saobraćajem, roditeljima, domaćim zadacima i drugima“, koju je objavila izdavačka kuća Karteks. Anemari je majka dvoje usvojene dece, od kojih je dečak Emi dijagnostikovan poremećajem pažnje i hiperaktivnosti ili ADHD. Ali njena knjiga ne govori samo o tome kako se ona borila da integriše Emija u školu, već – kako kaže sama autorka – knjiga nema za cilj da bilo šta reši, već da otvori teme za diskusiju. (…) Ne pričati o našim problemima i skrivati ih pod poklopcem lonca pod pritiskom je mnogo opasnije za naše mentalno zdravlje. “
A jedna od tema koja se dugo skrivala pod tepihom je reakcija obrazovnog sistema na decu sa posebnim obrazovnim potrebama. Posle osam godina sukoba, jer je Emi sada u osmom razredu, Anemari-Helen Nekšulesku rezimira vrste otpora sa kojima se suočila u školi: Postoji nekoliko oblika otpora. Jasno protivljenje je onda kada se kaže u lice ne“, to se ne može“, nemamo“, to ne postoji“. I, zbog činjenice da sam ja tako izgradjena, ovo je okidač koji me podstiče na akciju. Ali postoji i nema opozicija, kada se ljudi pretvaraju da poštuju zakon i da ga sprovode. Nisam bila svesna ovoga i zato sam u knjizi posvetila puno prostora ovoj temi i načinu na koji roditelj prolazi kroz ovo iskustvo. S jedne strane, volela bih da nastavnici pročitaju knjigu i da u njoj mogu pronaći empatiju da, pored imena u katalogu i nekih figura koje vide u školskoj klupi, misle da su ispred njih ljudska bića koja imaju sopstvenu priču. S druge strane, želela sam da roditelji koji su u istoj situaciji shvate da to nije lako. Neki me traže da bih im dala savet i objasnila zakonske propise, ali i kako bi trebalo da oni pristupe problemu. A to nije lako, od pisanja zahteva u dva primerka i njegovog podnošenja u sekretarijatu škole do činjenice da se morate vratiti da biste saznali šta se desilo sa tim zahtevom. Treba da pročitate zakone i ako imate prijatelje sa pravnim znanjem, da ih zamolite da vam pomognu da prevedete zakone na vaš jezik. Zatim morate insistirati i dejstvovati sistematski, hijerarhijski, do direktora škole ili inspektorata. Ne morate odustati, jer se drugačije ne može rešiti problem. Moja poruka roditeljima u mojoj situaciji je: Vi ste jedina nada vašeg deteta. Znam da je ionako teško živeti svoj život, ali kao roditelj, ti si jedina šansa tvog deteta“. Na taj način ja sam za svoje dete dobila maksimum koji se danas može dobiti u Rumuniji.“
Pustolovine prilagodjavanja deteta sa posebnim obrazovnim potrebama i napori roditelja u tom pogledu opisani su u knjizi Dnevnik jedne majke“ sa pedantnošću, humorom, ali i energijom roditelja koji zna da, bar na početku, mora da se sam bori sa inercijom. Anemari-Helen Nekšulesku precizira: Postoji poglavlje u knjizi gde objašnjavam kako smo započeli pripremnu godinu i kako smo na kraju izbačeni iz razreda. Bilo je bolno, očigledno, ali pokušala sam da se usredsredim na ono što sam naučila iz ove lekcije i na to kako sam odlučila da pristupim problemu. Najčešće, kada imamo takve nevolje, naljutimo se i želimo rat da bismo dobili pravdu. Možda zaslužujemo ovu pravdu, ali to nije moguće na ovaj način. Ako se ti kao roditelj u ovoj očajnoj situaciji malo odvojiš i vratiš korak unazad, na druge roditelje možeš gledati kao na neobaveštene ljude, ne obavezno lišene empatije. I oni vole svoju decu i možda vide samo potrebe svoje dece, a ne i ostalih. Tako možeš shvatiti da je odgovor uvek u obrazovanju i na vama je da vaspitate ove roditelje, jer je to jedini način da integrišete svoje dete. U školi ne postoji sistem koji bi vam ovo olakšao. Ne postoje sastanci sa roditeljima na kojima bi se razgovaralo o razlikama medju ljudima, posebnim potrebama, integraciji i gde bi se pozvalo na empatiju. Ti zapravo imaš ovu ulogu. Treba da tražiš i stvoriš saveznike jednog po jednog. A za to ja sam morala da postanem vulnerabilna, da ostalim roditeljima pričam kroz šta prolazim, koliko mi je teško, šta znači dijagnoza mog sina, koje su manifestacije, koji su izazovi. Rekla sam im da razumem da možda im je teško da prihvate da će ritam školskog časa usporiti u prisustvu takvog učenika. Sve to sam učinila da bih pronašla način za zajednički život.
A pošto je vežbala da živi sa atipičnim detetom, Anemari-Helen Nekšulesku usvojila je još jedno dete, odnosno devojčicu koja sada ima devet godina: Rebeku sam pronašla na spisku dece koju je bilo teško usvojiti, a na njenoj kartici je pisalo da je Romkinja. Sumnjamo da zbog toga nije ranije usvojena. Rebeka mi je promenila život i puno mi pomogla u vezi sa Emijem, a činjenica da je Romkinja za nas je bila samo nevažna informacija. Medjutim, ona je brineta i zbog toga se ljudi ponašaju krajnje neprimereno, a to je još jedan izazov. Jer, ja sam plavuša i koža mi je veoma bela, a kontrast sa Rebekom je upečatljiv, a neki ljudi pitaju zašto je ona tako. Poslednjih godina sve više roditelja usvaja romsku decu i ima ovaj problem segregacije, jer problem nije samo dete, već i šira porodica. Na primer, ovo se proteže na Emija. Kad dete viče na Rebeku da je Ciganka, Emi može biti pored nje, a ni on se ne oseća baš najbolje.
Priča Emija, Rebeke i njihovih roditelja integrisana je u knjigu Dnevnik jedne majke“ medju ostale izazove koje nameću gužva i užurbani život u Bukureštu. Ali sve to je opisano sa humorom i empatijom, da bi Anemari-Helen Nekšulesku dokazala da se poteškoće mogu prebroditi adekvatnim stavom.
