Sunovrat rumunskog sporta (11.07.2013)

U Rumuniji, zemlji koja malo ulaže u vaspitanje, zdravstvo ili istraživanje, bolje rečeno u budučnost, rasprave o velikim investicijama u sport mogu na prvi poglede da izgledaju naivno ili pretenciozno, iako je u poslednjim decenijama naša zemlja stekla nespornu tradiciju u vrhunskom sportu. Istina je da su mnogi vrhunski rezultati naših sportista na svetskim arenama postignuti pre 20, 30 ili 40 godina, kada je sport dostigao vrhunac. Sport je medjutim napredovao kao i druge oblasti i samo talenat više ne garantuje vrhunske rezultate, jer su u prvom redu porasle investicije u vrhunski sport od infrastructure preko modernih metoda treninga, sve do visokih nagrada za sportiste i rukovodstva sportskih klubova. Sada sportske velesile mogu sebi dozvoliti da za sport izdvoje ogromne sume. Na poslednjoj Olimpijadi, koja na najbolji način odražava sportsku snagu svake nacije, na rang listi 10 najboljih nacija sveta, sa izuzetkom Madjarske, nalaze se samo najveći sportski akteri. U Londonu 2012. godine Rumunija je zauzela 27. poziciju, što je daleko ispod mogučnosti, ali veoma blizu anemičnom finansijskom potencijalu. 30 godina nakon izvanrednog 2. mesta na Olimpijadi u Los Andjelesu, Rumunija izgleda da se vodi po olimpijskom motou ’’važno je učestvovati’’. Ni perspective nisu ohrabrujuće, jer su fondovi koji se izdvajaju za sport sve tanji, posebno posle ulaska rumunske privrede u globalnu krizu. Sportski novinar Razvan Boldiš objašnjava: ’’U pravu ste. Kriza je uzdrmala rumunski sport koji, treba priznati, ni ranije nije bio miljenik javnih fondova. Praktično fondovi su postali sve tanji. Sa malim fondovima za federacije, rumunski sport ne može da izadje iz duboke krize. U najboljem slučaju može samo da preživi. Bez novca nećemo imati infrastrukturu, ne možemo motivisati sportiste, zadržati iskusne trenere, koji već godinama napustaju zemlju. Danas vrhunski sport je skup biznis. Nažalost za nas je je preskup.’’

Florentin Căpitănescu, 12.07.2013, 08:52

U Rumuniji, zemlji koja malo ulaže u vaspitanje, zdravstvo ili istraživanje, bolje rečeno u budučnost, rasprave o velikim investicijama u sport mogu na prvi poglede da izgledaju naivno ili pretenciozno, iako je u poslednjim decenijama naša zemlja stekla nespornu tradiciju u vrhunskom sportu. Istina je da su mnogi vrhunski rezultati naših sportista na svetskim arenama postignuti pre 20, 30 ili 40 godina, kada je sport dostigao vrhunac. Sport je medjutim napredovao kao i druge oblasti i samo talenat više ne garantuje vrhunske rezultate, jer su u prvom redu porasle investicije u vrhunski sport od infrastructure preko modernih metoda treninga, sve do visokih nagrada za sportiste i rukovodstva sportskih klubova. Sada sportske velesile mogu sebi dozvoliti da za sport izdvoje ogromne sume. Na poslednjoj Olimpijadi, koja na najbolji način odražava sportsku snagu svake nacije, na rang listi 10 najboljih nacija sveta, sa izuzetkom Madjarske, nalaze se samo najveći sportski akteri. U Londonu 2012. godine Rumunija je zauzela 27. poziciju, što je daleko ispod mogučnosti, ali veoma blizu anemičnom finansijskom potencijalu. 30 godina nakon izvanrednog 2. mesta na Olimpijadi u Los Andjelesu, Rumunija izgleda da se vodi po olimpijskom motou ’’važno je učestvovati’’. Ni perspective nisu ohrabrujuće, jer su fondovi koji se izdvajaju za sport sve tanji, posebno posle ulaska rumunske privrede u globalnu krizu. Sportski novinar Razvan Boldiš objašnjava: ’’U pravu ste. Kriza je uzdrmala rumunski sport koji, treba priznati, ni ranije nije bio miljenik javnih fondova. Praktično fondovi su postali sve tanji. Sa malim fondovima za federacije, rumunski sport ne može da izadje iz duboke krize. U najboljem slučaju može samo da preživi. Bez novca nećemo imati infrastrukturu, ne možemo motivisati sportiste, zadržati iskusne trenere, koji već godinama napustaju zemlju. Danas vrhunski sport je skup biznis. Nažalost za nas je je preskup.’’

Treba priznati da nije samo finansijska strana doprinosila sunovratu rumunskog sporta. Sužavanje baze za selekciju sportista i slabo promovisanje sporta spadaju takodje medju razloge ovog nazadovanja smatra Razvan Boldiš:’’ Konačni rezultati popisa stanovništva pokazuju da je u protekle dve decenije stanovništvo Rumunija opalo za skoro 3 miliona. Iako manja baza za selekciju nije presudni factor, ipak doprinosi padu rumunskog sporta. Ako dodamo i slabo promovisanje u medijima, čak i olimpijada u odnosu na fudbal, imamo još jedan vazan razlog za nazadovanje našeg sporta.’’

Izuzetni rezultati naših sportista ne zauzimaju prve stranice rumunskih listova, jer fudbal, drustveni fenomen u Rumuniji ,ostaje neprikosnoven. Ne po rezultatima, vec kolateralnim temama, vansportskom životu pojedinih fudbalera i sudskim aferama fudbalskih rukovodilaca. U ovakvoj klimi u kojoj vlada prosečnost, nije čudno da samo gimnastika, sport koji je svetskom sportu dao nenadmašnu Nadiju Komaneči i mačevanje ostaju u elitnom drustvu. Nažalost ateltika, rukomet, boks, veslanje, dizanje tegova ili hrvanje -sporstke discipline koje su Rumuniji donele 180 olimpijskih medalja- nisu mogle da drže korak sa najboljim nacijama sveta. Pale su u anonimnost iz koje je nemoguće izaći. Iako izgleda sumorno, budučnost može doneti spasonosna rešenje. Čujmo ponovo Razvana Boldiša:’’ Ne treba mi da izmislimo ono što su drugi odavno izmislili. Jano-privatno partnerstvo, kao izvor finansiranja sporta, uspešno se primenjuje u drugim državama, tako da bi moglo i kod nas da spasi ekipne sportove. Drugo rešenjie bi moglo da bude izdvanje raspoloživih fondova samo za one discipline koje mogu doneti medalje, ali na ovaj način bi se definitivno osudile na propast druge sportske grane. Ja mislim da treba da pronadjemo strategiju na nacionalnom nivou koja bi obuhvatila organizovanje većeg broja takmičenja. Ne treba zaboraviti da takmičenje motiviše i vaspitava. Narocito mlade.’’